СПОВ
Савез пчеларских организација Војводине

Нови Сад, Руменачка 110а spovnovisad@gmail.com

Vrsta pčela i rad na oplemenjavanju u pčelarstvu



Датум објављивања вести:
1.401 views

Publikacija__savetovanja-2010Prof. dr Nikolaj I. Krivcov, akademik
Prof. dr Vječislav  I. Lebedev,
Institut za pčelarstvo Ribnoa Rusija

 

Tekst objavljen u Zborniku radova na Savetovanju pčelara u Novom Sadu marta 2010. godine

 


Publikacija__savetovanja-2010Prof. dr Nikolaj I. Krivcov, akademik
Prof. dr Vječislav  I. Lebedev,
Institut za pčelarstvo Ribnoa Rusija

Tekst objavljen u Zborniku radova na Savetovanju pčelara u Novom Sadu marta 2010. godine

 

Rad na oplemenjivanju predstavlja najvažniju rezervu za povećanje produktivnosti pčela. Čak i tako elementarni oblici rada na oplemenjivanju kao što je masovno odabiranje ili prosto veštačko ukrštanje povećava produktivnost medobranja pčelinjih društava za 20 – 40% i više, dok se složenim veštačkim ukrštanjem povećava za 70 – 80%.

Treba imati u vidu da je selekcija najefikasniji, u ekonomskom pogledu, metod povećanja produktivnosti pčelinjih društava pošto su troškovi za njenu primenu u proizvodnji nekoliko puta niži od troškova za primenu  bili kojeg drugog metoda za povećanje proizvodnje meda.

Sem toga, rad na oplemenjivanju smanjuje utrošak vremena za odgajanje pčelinjih društava smanjenjem njihovog nagona za rojenjem, povećanjem otpornosti na hladnoću i otpornosti na bolesti, a samim tim, stvaranjem mogućnosti da jedan radnik opslužuje znatno veći broj pčelinjih društava.

Sistematski rad na oplemenjivanju bio je i ostao glavni uslov za visoku rentabilnost pčelarstva, posebno u procesu prelaska na industrijsku proizvodnju.

Rad na oplemenjivanju nije moguć bez dobrog poznavanja bioloških i proizvodnih karakteristika različitih vrsta pčela, njihovih pozitivnih i negativnih osobina.

Kratka karakteristika osnovnih vrsta pčela

Srednjoruska tamna šumska pčela (Apis mellifera mellifera) Mesto porekla–centralna i severna Evropa. Evolucija srednjoruskih pčela izvršena je u relativno surovim klimatskim uslovima zbog čega se odlikuju prilagodljivošću na te uslove, izdržljivošću i izuzetnom otpornošću na hladnoću. Ove osobine su se formirale prirodnom selekcijom. Srednjoruske pčele prevazilaze druge vrste po otpornosti na neke bolesti (nozematozu, evropsku kugu, toksikozu od medljike). Prolećni razvoj pčelinjih društava počinje i završava se nešto kasnije nego kod kavkaskih i kranjskih pčela. U fazi intenzivnog razvoja pčelinjih društava, ako su uslovi povoljni, matica polaže 2000 hiljade i više jaja za 24 sata. Kod njih je veoma izražen nagon za rojenjem i teško prelaze iz stanja rojenja u radno stanje. Efikasno koriste dobru ispašu sredinom i krajem leta, posebno je dobro i stabilno medobranje sa lipe i heljde, a po produktivni voska prevazilaze pčele svih ostalih domaćih vrsta. Kada počne medobranje, med se odlaže najpre u medište, tek posle toga u plodište. Pečat meda je beo („suv“). Srednjoruske pčele su ljute i razdražljive, za vreme pregleda „slivaju“ se prema donjoj letvici rama. Znatno kasnije od drugih vrsta pčela pronalaze nove izvore medobranja i često sa zakašnjenjem prelaze sa slabije ispaše na bolju. Nisu sklone krađi. Loše štite svoja košnice od pčela kradljivica.

Boja tela pčele je tamno-siva, bez žute. Širina trećeg tergita je oko 5 mm, dužina rilice iznosi od 5,9 do 6,4 mm (zavisno od geografske širine područja). Masa plodnih matica iznosi prosečno 200–210 mg. Po veličini srednjoruske pčele su najkrupnije u odnosu na sve ostale vrste u Rusiji.

Siva planinska kavkaska vrsta (Apis mellifera caucasica) Prirodni areal – predgorje i planinska područja Kavkaza. Pčele ove vrste se odlikuju velikom snalažljivošću u pronalaženju novih izvora medobranja, lako prelaze s jedne vrste ispaše na drugu. Odlažu med najpre u plodište, a zatim u medište. Zbog slabe plodnosti matice potpuno se prebacuju na medobranje što omogućava da sakupe značajne zalihe meda, čak i pri relativno slabom prinosu nektara. U područjima s relativno slabom i nepostojanom ispašom prevazilaze po produktivnosti sve ostale vrste pčela. Znatno su produktivnije u medobranju s facelija, a takođe i u poliflornom medobranju. Sive planinske pčele bolje od drugih vrsta oprašuju mahunaste kulture, naročito detelinu. Plodnost matica u vreme intenzivnog razvoja društava ne prelazi 1500 jaja za 24 sata, nagon za rojenjem je veoma slab, pa društva pčela veoma lako prelaze iz stanja rojenja u radno stanje. Otpornost na hladnoću je, ako se gaje u centralnim, severnim i istočnim krajevima, znatno manja nego kod srednjoruskih pčela, posebno pri lošem tretmanu u zimskom periodu. Sive planinske kavkaske pčele osetljive su na primese medljike u zimskoj hrani i znatno ih više pogađa nozematoza i evropska plesan. Međutim, one mogu uspešno da prezime čak i u krajevima sa surovom klimom ako imaju dobre uslove (kvalitetna hrana, prostrana plodišta, odgovarajuća temperatura i vlažnost vazduha u zimovniku i dr.). Pčele su izuzetno miroljubive, sklone su krađi, ali svoje košnice dobro čuvaju. Med zatvaraju tamnim („mokrim“) pečatom.

Boja tela je siva. Širina trećeg tergita iznosi 4,7 mm, dužina rilice dostiže 7,2 mm, duža je nego kod ostalih vrsta. Masa plodnih matica iznosi oko 200 mg.

Žuta kavkaska vrsta (Apis mellifera remipes) Pčele ove vrste gaje se u Zakavkazju i na Severnom Kavkazu. Prilagođene su uslovima blage tople klime. Teško prezimljavaju u severnim krajevima. Imaju izuzetno izražen nagon za rojenjem, sklone su krađi, blage su naravi. Med poklapaju tamnim („mokrim“) pečatom. Plodnost matice je relativno niska, ali znatno viša nego kod pčela sive kavkaske vrste.
Boja tela je žuta. Dužina rilice kreće se od 6,5 do 6,9 mm, širina trećeg tergita iznosi 4,7 mm. Masa plodnih matica je u proseku 200 mg.

Karpatska vrsta (Apis mellifera carpatica) je rasprostranjena u Karpatima. Danas se pčele ove vrste i njihovi hibridi gaje u nizu krajeva Ruske Federacije, Ukrajine, Belorusije i drugih republika. Pčele su veoma miroljubive, odlikuju se dobrom otpornošću na hladnoću i slabim nagonom za rojenjem. Plodnost matica u fazi intenzivnog prolećnog razvoja dostiže 1800 jaja za 24 sata. Poklopac meda je pretežno beo („suv“).

Boja tela radilica je siva. Dužina rilice iznosi od 6,3 do 7,0 mm, a širina trećeg tergita 4,8 mm. Masa plodnih matica je u proseku 205 mg.

Ukrajinska stepska vrsta  Apis mellifera acervoru) Rasprostranjena je u stepskim i južnim krajevima Ukrajine. Otpornije su na hladnoću i na niz bolesti (nozematozu i evropsku kugu) od kavkaskih pčela, efikasne su u vreme intenzivnog medobranja. Plodnost matica u vreme najintenzivnijeg razvoja pčelinjih društava dostiže 1800 – 1900 jaja u 24 sata. Pčele imaju izražen nagon za rojenjem, ali u manjoj meri od srednjoruskih i lakše, nego one, prelaze iz stanja rojenja u radno stanje uz pomoć opšteprihvaćenih metoda za sprečavanje rojenja. Pečat meda je pretežno beo („suv“). Agresivnost je slabije izražena nego kod srednjoruskih pčela.
Boja radilice je siva, nešto svetlija nego kod srednjoruskih. Dužina rilice iznosi od 6,3 do 6,6 mm, širina trećeg tergita je u proseku 4,9 mm. Masa plodnih matica iznosi oko 200 mg.

Kranjska pčela (Apis mellifera carnica) Prvobitno mesto stanovanja bili su krajevi jugoistočnih Alpa, Jugoslavija, Austrija. Danas su rasprostranjene u mnogim zemljama sveta. Kranjske pčele su po nekim osobinama bliske karpatskim, a po drugim – sivim planinskim kavkaskim pčelama. Otpornije su na hladnoću od kavkaskih, ali znatno manje nego srednjoruske. Mirne su, miroljubive. Po otpornosti na toksikozu od medljike prevazilaze sve ostale vrste pčela, a po otpornosti na nozematozu i evropsku kugu nešto su bolje od kavkaskih, ali zaostaju za srednjoruskim pčelama. Prolećni razvoj društava počinje veoma rano, teče veoma intenzivno i završava se rano, zbog čega kranjske pčele koriste rano medobranje znatno efikasnije od drugih vrsta. Maksimalna plodnost matice je dosta visoka – 1400 – 2000 jaja za 24 sata (u vreme intenzivnog prolećnog razvoja društava). Ako krajem prolećnog razvoja pčelinjih društava u prirodi postoji  makar i najmanja mogućnost za medobranje, pčele se ne roje ili se roje u neznatnom broju (3%). Ako nema nikakvog medobranja, rojiće se do 30% društava pčela, ali posle toga lako prelaze iz stanja rojenja u radno (ako se stvore uslovi za medobranje ili primeni uobičajeni metod za sprečavanje rojenja). Kranjske pčele su izuzetno snalažljive u pronalaženju izvora hrane i brzo prelaze sa loše paše na bolju. U tom pogledu neznatno zaostaju za kavkaskim. Za vreme medobranja odlažu med najpre u plodište, a zatim u medište. Bolje od srednjoruskih a nešto lošije od kavkaskih pčela oprašuju crvenu detelinu.

Boja tela je siva sa srebrenim nijansama. Dužina rilice iznosi od 6,4 do 6,8 mm, širina trećeg tergita – 4,8 mm, masa plodnih matica – oko 205 mg.

Italijanska pčela (Apis mellifera ligustika) vodi poreklo iz Italije, danas najrasprostranjenija u svetu. Pčele su neotporne na hladnoću, međutim, ova osobina se može značajno poboljšati radom na oplemenjivanju. Recimo, specijalno selekcionisane italijanske pčele gaje se u Finskoj. Italijanske pčele su najotpornije na akarapidozu, ali znatno više od srednjoruskih obolevaju od toksikoze od medljike, nozematoze i evropske kuge. Pčele su miroljubive, za vreme pregleda su mirne. Nagon za rojenjem je umeren, roji se do 30% porodica pčela koje relativno lako prelaze iz stanja rojenja u radno. Odlikuju se snalažljivošću  u pronalaženju paše i sposobnošću da brzo prelaze sa lošije paše na bolju. Prolećni razvoj društava počinje relativno kasno, teče dugo i intenzivno i završava se sredinom leta kada društvo dostiže najveću snagu. Matice italijanskih pčela su najplodije na svetu, olažu 2,5 hiljade jaja za 24 sata. U vezi sa ovim karakteristikama razvoja društva treba napomenuti  da italijanske pčele loše koriste rano medobranje, ali zato im nema ravnih po produktivnosti za vreme letnjeg i kasnog letnjeg glavnog medobranja. Za vreme medobranja med odlažu najpre u medište ,a zatim u plodište. Pečat meda je mešovit. Pčele su veoma sklone krađi, ali se dobro brane od pčela kradljivica.

Boja tela radilica je žuta. Dužina rilice iznosi od 6,4 do 6,7 mm, širina trećeg tergita je 4,8 mm. Prosečna masa plodnih matica iznosi 210 mg.

Neophodni uslovi za vršenje oplemenjivanja pčela

1.    Strogo se pridžavati plana rasne regionalizacije pčela.
2.    Brinuti se o obezbeđivanju dobre paše putem organizacije sistematskih preseljavanja.
3.    Obezbediti najbolje uslove za gajenje pčela i njihovu negu.
4.    Raditi na očuvanju individualnosti u razvoju pčelinjih društava, ne dopuštati rojenje pčela, ne jačati jednu porodicu na račun druge i sl.
5.    Sistematski voditi dnevnik u kojem se zapisuje poreklo pčelinjih društava, njihovo stanje i svi podaci neophodni za ocenu privredno korisnih osobina.
6.    Vršiti selekciju od što većeg broja pčelinjih društava.

Osnovni oblici rada na oplemenjivanju u pčelinjaku

Rad na oplemenjivanju zasniva se  na odgajanju čiste rase (masovna, „fenotipska“ ili individualna „genotipska“ selekcija) ili rad na prostom, ili složenom ukrštanju vrsta.

Masovna selekcija je veoma dostupana i isprobana metoda za poboljšanje rasnih osobina pčelinjih društava u sovhoznim i kolhoznim pčelinjacima. Njena suština se sastoji u planskom škartiranju loših pčelinjih društava i intenzivnim razmnožavanju najboljih. Glavna osobina kojom se rukovode pri selekciji u pčelarstvu je produktivnost u dobijanju meda i njeno povećanje –što je i glavni cilj rada na oplemenjivanju. Međutim, treba uzeti u obzir i osobine kao što je otpornost na hladnoću i bolesti, plodnost matica, snaga pčelinjih društava, nagon za rojenjem, produktivnost voska. Ove osobine imaju presudan uticaj kako na produktivnost dobijanja meda, tako i na rentabilnost pčelinjaka u celini.

Produktivnost dobijanja meda se ocenjuje prema bruto prihodu meda. Za parametre za ocenu otpornosti na hladnoću se uzimaju rezultati jesenje i polećne revizije pčelinjih porodica. Pri tome se izračunava količina utrošene hrane tokom zime po društvu i po košnici, zimski gubitak pčela u gramima ili po košnici, stepen jačine društva.

Otpornost pčelinjih društava na neku bolest određuje se za vreme periodičnih pregleda legla i odraslih pčela i putem vršenja analize u veterinarsko – bakteriološkim laboratorijama. Rasne pčele moraju biti potpuno zdrave.
Snagu pčelinjih društava u kilogramima (po jednom ramu 200 – 250 g pčela) treba određivati za vreme prolećne revizije, pre početka glavnog medobranja i u vreme jesenje revizije.

Ocena rojivosti društva može se dati prema sledećoj skali: nije se nalazilo u stanju rojenja; nalazilo se u stanju rojenja, li se nije rojilo; rojilo se.

Na kraju sezone sva pčelinja društva se ocenjuju prema navedenim osobinama i dele u tri grupe. U prvu (rasnu) grupu izdvaja se 10 – 15% društava koja 1,5 – 2 puta prevazilaze prosečne pokazatelje produktivnosti meda, koja su dobro prezimela, bez znakova bolesti, s visokoproduktivnim maticama itd. Sem toga, pčele koje se izdvajaju u prvu grupu moraju biti rasne, tj. imati sve osobine tipa date vrste. ecimo, ako je to srednjoruska pčela, boja tela ne sme da ima primese žute, pečat meda mora da bude beo ( „suv“ ) itd. U drugu grupu spadaju pčele s prosečnim pokazateljima. U treću grupu (10 – 15% od ukupnog broja pčelinjih društava) spadaju najlošija po svim pokazateljima i najneproduktivnija društva. Treba ih škartirati odmah, tj. na kraju iste sezone ili u najgorem slučaju u sledećoj sezoni.

U sledećoj sezoni u svojstvu rasnih koriste se društva prve grupe. U društvima druge grupe zamenjuju se matice maticama izleženim u društvima prve grupe. Za zamenu starih matica u društvima prve grupe i za polaganje legla koriste se samo matice izležene u najboljim društvima prve grupe.
U izdvojenim iz prve grupe očinskim društvima stvaraju se najbolji uslovi za leženje trutova: Ubacuju se 1 – 2 rama, utopljavaju se laegl, sistematski se daje stimulativna hrana. Istovremeno se primenjuju sve mere da se onemogući leženje trutova u svim ostalim porodicama pčelinjaka.

Poboljšanje osobina pčela biće uspešnije ako se identičan rad na oplemenjivanju regionalnih vrsta vrši i u okolnim pčelinjacima, u prečniku do 12 – 15 km. U protivnom, može doći do nepoželjnog parenja značajnog broja matica s trutovima iz društava male produktivnosti u susednim pčelinjacima.

Svrsishodno je da se mlade matice legu u društvima koja nisu u srodstvu s očinskim. Svake 3 – 4 godine poželjno je da se vršiti razmena rasnih pčelinjih društava između pčelinjaka koji gaje pčele iste vrste i koji su udaljeni najmanje 25 – 30 km jedan od drugog da bi se izbeglo parenje matica i trutova srodnika.

Masovna selekcija koja se vrši sistematski, s pokolenja na pokolenje, poboljšava rasne osobine pčelinjih društava, tj. povećava sposobnost da se na majčinske porodice neprekidno prenosi visoka produktivnost i druge osobine značajne za privrednu proizvodnju.

Ukrštanje pčela raznih vrsta

Preporučuje se uvođenje raznih varijanata hibrida prve generacije u cilju praktičnog korišćenja heteroze. Heterozom se postiže znatno veća produktivnost, plodnost i vitalnost hibrida prve genereracije u poređenju s regionalnom vrstom. U tom pogledu hibridi druge generacije znatno zaostaju za hibridima prve generacije, a hibridi treće generacije ili se ne razlikuju od regionalnih vrsta, ili zaostaju za njima.

Produktivnost hibrida u velikoj meri zavisi od selekcije regionalnih vrsta. Što je veća produktivnost majčinskih i očinskih društava, u kojima se legu matice i trutovi za ukrštanje, to je veća produktivnost hibridnih društava prve generacije.

Pri ukrštanju mora se voditi računa da se ne dobije druga i naredne generacije. Danas postoje odgajališta matica za leženje hibridnih pčela prve generacije. Međutim, znatno je bolje da se selekcija i ukrštanje vrši u pčelinjaku.

Da bi se dobili hibridi prve generacije, u pčelinjak treba doneti odgovarajuću količinu neoplođenih matica druge vrste ili uzeti malu količinu (3 – 5) plodnih matica postojeće regionalne vrste i organizovati na licu mesta leženje neoplođenih matica. Neoplođene matice ubacuju se u odabrana društva koja se gaje u pčelinjaku i pare se trutovima odgojenim u njima. Na taj način za godinu dve u sva društva pčelinjaka biće ubačene matice koje će leći hibridne pčele prve generacije i trutove druge vrste.

Da bi se u pčelinjaku održale samo hibridna društva prve generacije, treba primenjivati jednu od sledećih metoda.

1.    Mlade matice druge vrste treba odgajati samo od matica dobijenih iz odgovarajućeg rasplodišta, a trutove samo iz specijalno odgajanih društava postojeće regionalne vrste. Celishodno je takođe da se na jednoj od udaljenih tačaka napravi punkt za parenje gde bi se gajile samo rasna društva postojeće regionalne vrste za leženje trutova. Na punkt bi se dopremali nukleusi s neoplođenim maticama druge vrste radi parenja.

2.    Istraživanja su pokazala da se hibridna društva prve generacije, dobijene ukrštanjem mesnih matica sa trutovima druge vrste, ne razlikuju po kvalitetu  od hibrida prve generacije, dobijenih ukrštanjem matica druge vrste sa trutovima mesne vrste. Prve godine u svim društvima pčelinjaka zamenjuju se matice neoplođenim maticama druge vrste. Posle parenja sa mesnim trutovima izlećiće se hibridne pčele prve generacije i rasni trutovi majčinskog društva. Kroz dve godine, kada matice ostare, iz drugog pčelinjaka se donosi visokoproduktivno društvo rasnih pčela u kojima se legu neoplođene matice. Izleženim neoplođenim maticama zamenjuju se stare u svim hibridnim društvima iz predhodnog ukrštanja. Ponovo se dobijaju hibridne pčele prve generacije, ali ne direktnim nego indirektinim ukrštenjem. Kroz dve godine sve mesne matice ponovo se zamenjuju maticama druge vrste čime se dobija ista varijanta hibridnog društva.

Ukrštanje ne omogućava samo korišćenje efekata heteroze, nego pruža i mogućnonost da se objedine dobre osobine dve autohtotone vrste (naprimer, miroljubivost i snalažljivost sivih planinskih kavkaskih pčela i otpornost na hladnoću srednjoruskih).

Ukrštanje se mora vršiti planski i sistematično. Nesistematčnim ukrštanjem dobijaju se hibridi druge i sledećih generacija.

Na kraju, treba podvući da sistematski rad na oplemenjivanju povećava produktivnost pčelinjih društava, efikasnost metoda njihovog odgajanja i korišćenja za oprašivanje entomofilnih kultura, produktivnost rada pčelara, a takođe i rentabilnost pčelarstva u celini.

Dobijanje neoplođenih pčelinjih matica

Veštačko razmnožavanje omogućava da se dobiju matice određenog porekla, u potrebnom broju, u zadato vreme i da se škartiraju one koje ne odgovaraju standardu.

Na razmnožavanje matica veliki uticaj ima masa jaja iz kojih se razvijaju.
Ispitivanjima NII za pčelarstvo utvrđeno je da povećanje nosivosti matica dovodi do smanjenja veličine jaja, samim tim i do smanjenja jedinki koje se legu iz njih. Matice i pčele koje izlegu matice ćerke visoke plodnosti u vreme najintenzivnijeg polaganja jaja manje su od matica i pčela koje izlegu matice manje plodnosti.

Da bi se pristupilo razmnožavanju matica, treba pripremiti prostoriju ( sobu ) za presađivanje larvi, postaviti termostat i druge aparate, pripremiti hranu. Za vreme presađivanja larvi u prostoriji treba održavati temperaturu od 25 do 30oS i relativno visoku vlažnost vazduha zbog čega treba dobro pokvasiti pod vodom.U protivnom opna larvi će se isušiti, što će se negativno odraziti na kvalitet matica koje se razvijaju iz njih. Ne preporučuje se presađivanje larvi na otvorenom.

U pčelinjacima za razmnožavanje matica postoje sledeće grupe pčelinjih društava:
    majčinska, iz kojih se uzimaju larve za razmnožavanje matica;
    očinska, predodređena za razmnožavanje trutova;
    društva starteri – za prijem matičinih larvi;
    društva negovateljice– za dohranjivanje primljenih larvi.

Izbor majčinskih društava i priprema larvi

Za majčinska društva biraju se pčelinja društva koja se odlikuju visokom produktivnošću, koje imaju dobar rodoslov i dobre nasledne osobine. Poželjno je da to budu društva koje su prošla ispitivanje kvaliteta potomstva ili najbolja društva pčela ćerki.

Za razmnožavanje matica koriste se larve stare od 9 do 12 časova, najviše 24 sata. Najkvalitetnije matice razmnožavaju se od larvi koje su od samog početka određene za leženje matica. Na kvalitet razmnožavanih matica utiče niz različitih faktora: snaga i stanje društva negovateljica, uključujući normalanu koorelaciju svih uzrastnih kategorija pčela, postojanje nektara i polena u prirodi, vremenske prilike, režim temperature u leglu, zalihe meda i perge u plodištu, starost larvi i dr. Međutim, uz postojanje navedinih uslova veliki uticaj na kvalitet razmnožavanih matica ima masa jaja iz kojih se razmnožavaju. Matice koje se razmnožavaju u vreme visoke nosivosti matica ćerki iz sitnih jaja imaju manju masu, manju količinu jajovodnih cevčica i manje izražene spoljašnje osobine. Da bi se otklonio negativan uticaj ove pojave na kvalitet razmnožavanih matica, u plemenitim majčinskim društvima matice se smeštaju u izolator s matičnom rešetkom koji se sastoji od tri rama. U dva rama sve ćelije su napunjene medom, dok je u trećem polovina ćelija napunjena hranom, a polovina prazna – za polaganje jaja. Izolator se postavlja u sredinu majčinskog društva, nasuprot leta. U izolatoru je uvek veliki broj pčela različitog uzrasta koje obezbeđuju optimalne uslove za maticu. U ovakvim uslovima matica polaže ograničen broj krupnih jaja, iz kojih se razmnožavaju najkvalitetnije neoplođene matice.

Još je jednostavnije formirati nastavak sa odelenje od  tri rama koji je zatvoreno s donje strane i koje ima sopstveno leto. Tu se smešta matica i tri pomenuta rama.
Srednji ram s položenim jajima iznosi se kroz tri dana i stavlja u glavni deo plodišta, a umesto njega stavlja se drugi ram u kojem je polovina ćelija napunjena hranom, a polovina prazna – za polaganje jaja. Četvrti dan izdvajaju se larve za razmnožavanje matica. Dvokratna zamena saća za polaganje jaja vrši se da bi se maksimalno povećala masa jaja.

Pravljenje začetaka matičnjaka

Za razmnožavanje matica veoma je rasprostranjeno korišćenje veštačko započeti matičnjaci. U započete matičnjake se presađuju larve. Matičnjaci se prave uz pomoć drvenog kalupa od tvrdog drveta. Kalup je dužine od 8 do 10 cm, prečnika od 8,5 do 9 mm, s polukružnim dobro izglačanim ivicama. Drveni kalup se pre svake upotrebe potapa na pola sata u hladnu vodu. Za to vreme zagreva se vosak na pari u emajliranoj posudi. U vreme potapanja kalupa temperatura voska treba da bude oko 70oS. Ako je temperatura niža, dobiće se deblji začeci matičnjaka; ako je vosak prevruć, začeci matičnjaka će biti suviše tanki, pa će se teško odvajati od kalupa.

Začeci matičnjaka se pravi na sledeći način: kalup se vadi iz vode, sa njega se otresaju kapljice vode, zatim se potapa u vosak na dubinu od 7 mm (dubina se obeležava na kalupu). Pri izvlačenju kalupa iz voska treba odstraniti sa njega kapljice voska. Kalup se ponovo, drugi put, potapa u vosak da bi sloj voska bio deblji. Treći put se kalup potapa u vosak samo do polovine da bi dno i donji deo začetka bio deblji i čvršći, a krajevi tanji. Ovo utiče na bolju izgradnju budućeg matičnjaka. Zatim se začetak hladi vodom i skida sa kalupa rotiranjem kalupa dok se začetak pridržava se palcem i kažiprstom.

Danas se koriste plastični začeci matičnjaka fabričke proizvodnje.
Presađivanje larvi u začetke vrši se uz pomoć kineskih igala koje isključuju mogućnost oštećenja larvi.

Društva starteri ili društva pčela koje se koriste za prijem matičinih larvi

Ovakvo razmnožavanje prvi su opisali Amerikanci. Društva starteri su bez matica i otvorenog legla, samo s zatvorenim leglom i većim zalihama hrane (najmanje 10 kg meda i dva rama perge), snage najmanje 10 ulica pčela. Ova društva samo primaju larve, a kroz 20–24 sata ramovi s primljenim larvama se iznose i prenose u snažna društva za negovanje na dalje odgajanje. Istim društvima starterima 5 – 6 sati nakon iznošenja prve partije larvi daje se na prijem nova partija matičnih larvi. Tokom jednog prijema društvu starteru se daje jedan ram na koji su postavljene tri letvice, koje se okreću, sa 12 začetaka matičnjaka na svakoj. Društva starteri se pojačavaju isključivo zatvorenimleglom i mladim pčelama. Društvo starter vrši svoju ulogu sve dok se značajno ne smanji količina primljenih matičnjaka. Posle toga, umesto ovog društva formira se novo društvo starter, a njemu se daje plodna matica i ono postaje obično društvo.

Za dobijanje veće količine primljenih larvi može se primenjivati usavršen metod formiranja društava startera. U vezi s tim iz snažnog pčelinjeg društva odstranjuje se matica i kompletno leglo. U njemu se ostavlja samo 3 – 4 rama s hranom bez ijedne ćelije sa leglom i dodaje mu se 100 – 150 začetaka s rasnim larvama. Ramovi s presađenim larvama stavljaju se jedan do drugog ili se ređaju naizmenično s ramovima s hranom. Kao i u prvom slučaju, društva starteri primaju larve samo na 20 – 24 sata. Posle toga larve se prenose u snažna odgajivačka društva na dalje odgajanje. Nezavisno od načina formiranja društva startera rano izjutra u njegovom plodištu pravi se prazan prostor „bunari“, tj. priprema se mesto između ramova za ramove s presađenim larvama.

Odgajivačka društva ili pčelinja društva za dohranjivanje primljenih larvi

Ova društva se koriste ѕa dohranjivanje već primljenih larvi od strane društva startera. Ova društva moraju da budu snažna, da imaju najmanje 4 kg pčela ( 20 – 24 ulice pčela), maticu, zatvoreno i otvoreno leglo. Odgajivačka društva loše primaju presađene matične larve. Međutim, već primljene od strane društva startera matične larve odgajivačka društva dobro hrane, pošto veliko otvoreno leglo u njihovim gnezdima pretpostavlja postojanje velikog broja pčela hranilica koje intenzivno luče mleč. Kombinovanjem društava startera i odgajivačkog društava omogućava se leženje velikog broja kvalitetnih neoplođenih matica.

Odgajivačko društvo može se formirati u košnici nastavljači i u košnici pološki. U košnici nastavljači matica se stavlja u donji nastavak na ramove s hranom u kojima se nalazi zatvoreno leglo, a takođe i na ramove s praznim saćama. Donji nastavak se pokriva matičnom rešetkom i na njega se stavlja drugi u kojem su ramovi s otvorenim leglom, a sa strane ramovi sa hranom.
Košnice pološke treba podeliti matičnom rešetkom na dva dela. U jednom delu treba smestiti maticu, celo zatvoreno leglo, prazne ramove i ramove sa hranom. U drugi deo – dva rama s hranom i ramove s otvorenim leglom. Prilikom jednog prijema odgajivačkim društvima se daje na dohranjivanje do 30 matičnih larvi. Ramovi s primljenim larvama stavljaju se na sredinu društva bez matice, među ramove s otvorenim leglom .

Ako u pčelinjaku nema inkubatora (posebna kočnica kod koje je regilisana temperatura i vlažnost vazduha), po isteku trećeg dana u odgajivačkim društvima ram s presađenim larvama stavlja se desno ili levo od sredine, a na njegovo mesto stavlja se novi. Kroz naredna tri dana prvi ram s larvama pomera se još dalje od sredine, na njegovo mesto stavlja se prethodni, a na sredinu novi dobijen iz društva startera. Nakon  9 dana ram se uklanja i za tu svrhu se koriste košnice za dozrevanje matičnjaka. Zatim se odgajivačkom društvu donosi naredni ram s larvama. Tako će se nastaviti sve dok su potrebni matičnjaci i dok porodica bude dobro hranila larve. 9 dana posle formiranja odgajivačkog društva celo otvoreno leglo u gornjem nastavku košnice nastavljače ili u delu košnice pološke bez matice biće zatvoreno. Posle toga svi ramovi s otvorenim leglom prenose se u deo košnice bez matice, a zatvoreno leglo iz dela bez matice u deo košnice gde se nalazi matica. Ovaj postupak se ponavlja na svakih 9 dana vodeći računa da matica ostane u svom delu.

Kombinacijom društava startera i odgajivačkog društava dobija se veliki broj kvalitetnih neoplođenih matica. Ovakvim leženjem matica značajno se smanjuje broj društava koja se koriste u svojstvu odgajanja i društava startera.

Prihrana društava negovateljica

Ako se u prirodi ne vrši medobranje, društva startere i odgajivačka treba prihraljivati sirupom (1 l vode na 1 kg šećera) ili medom iz, viljuškom, otvorenih ramova. Prihrana stimuliše pčele da luče mleč i bolje hrane larve. Ako se uoči nedostatak belančevina, u plodištu odgajivačkog društava ubacuju se ramovi s pergom ili im se daje veštačka hrana bogata belančevinama.

Korišćenje inkubatora

Ako u pčelinjaku postoji inkubator, u njega se prenose zatvoreni matičnjaci na 5 – 6 dana. U njemu se podešava temperatura na 34 – 35oS i vlažnost vazduha na 50 – 70%. Masa matica koja je dozrela u inkubatoru ne razlikuje se od matica koje sazrevaju u odgajivačkim društvima.

Primenom inkubatora odgajivačka društva se oslobađaju brige o matičnjacima za vreme dozrevanja matica čime se pruža mogućnost da prihvate novu partiju larvi. Povećava se propusna sposobnost odgajivačkog društava za proizvodnju matica u pčelinjaku. Ako su matice koje se izlegu sitne, reba ih škartirati. Odstanjuju se i matičnjaci nepravilnog oblika.
U poslednje vreme sve više se koriste veštački aparati za leženje matica (Jenterov aparat i njemu slična) koji omogućavaju da se isključi iz tehnoligije „presađivanje  larvi“.

Dobijanje oplođenih matica

Nukleus je malo društvo u kojem se gaji neoplođena matica u vreme parenja i na početku polaganja jaja. U njima se privremeno čuva i oplođena matica.
Nukleusi mogu biti različitog tipa u zavisnosti od veličine, konstrukcije i broja ramova, količine pčela i obima plodišta: nukleusi nastavljače i nukleusi oplodnjaci s poluramovima.

Nukleusi tipa nastavljače. Ovakvi nukleusi se koriste uglavnom u pčelinjacima za dobijanje plodnih matica za svoje potrebe. Privremeni nukleusi formiraju se u nastavku s rojem u bilo kojoj vrsti košnica. U nastavku košnice ili pološke pregradom od furnira formira se odeljk sa 3 – 4 rama. Treba ostaviti leta kroz koje mogu da prođu pčele. Leto u nukleusu treba praviti na suprotnim (napred-nazad) ili na bočnim stranama košnice. Pregrade treba da budu pokretne, zbog čega se na zidove i dno košnice pričvršćuju po dve letvice, a između njih se ostavlja žleb koji odgovara debljini pregrade od furnira. Na zidovima košnice mogu se napraviti prorezi testerom dubine 5 – 6 mm u koje se uvlače krajevi pregrade. Nukleusi se mogu postaviti sa obe strane košnice pološke. Nastavak košnice može se podeliti pregradama i na nekoliko odeljenja s letima na različitim stranama. Preko roja svakog nukleusa pričvršćuje se laneno platno, da se pčele ne bi mešale.
Nukleusi tipa nastavljače su pogodni, jer za njih ne treba praviti specijalne košnice, ramove .Formiranje i jačanje nukleusa vrši se  uzimanjem ramova s leglom i hranom iz osnovnih društava. Nakon korišćena nukleusa preostale pčele i leglo lako se pripajaju normalnom društvu.

Nukleusi ovog tipa formiraju se od jednog do dva rama zrelog legla, jednog do dva rama meda i perge i mladih pčela koje se nalaze na tim ramovima. Osim toga, u nukleus koji se formira dodatno se otresaju pčele sa dva rama, pošto se izletnice mogu vratiti na staro mesto. Svaki nukleus se numeriše i obeležava od kojeg društva je formiran. Za bolju orijentaciju pčela i matica zid svakog nukleusa treba obojiti različitim bojama i treba ih postaviti pored uočljivih orijentira. Posle formiranja svakom nukleusu se mora staviti zreo matičnjak ili neoplođena matica.Ako se pri proveri uoči da je na matičnjaku otvoren poklopac, znači da je matica prihvaćena. Ako je matičnjak progrižen sa strane, matica je ubijena. Ako su uslovi povoljni, mlade matice će se pariti s trutovima nakon 7 – 10 dana provedenih u nukleusima, a kroz 3 – 4 dana počeće da polažu jaja. Ako su uslovi nepovoljni, polaganje jaja će biti odloženo do tri nedelje. Takve matice se uklanjaju iz nukleusa i koriste u skladu s potrebama sopstvenog pčelonjaka. U zamenu se stavljaju novi matičnjaci  ili neoplođene matice. S vremena na vreme treba proveriti kvalitet legla i popuniti nukleuse pčelama. Mlade matice ne treba uklanjati iz nukleusa 5 – 7 dana. Ako matica ne počne da polaže jaja tokom tri nedelje posle izlaska iz matičnjaka, treba je škartirati.

Ovakvi nukleusi  imaju i nedostatke: zbog povećanog obima roja potrebno je mnogo pčela, veliko leglo i mnogo hrane. Za odgajanje jedne matice u takvim nukleusima troši se više sredstava i rada nego u nukleusima smanjenog obima i s malim ramovima. Nukleusi tipa nastavljače su najrasprostranjeniji u malim pčelinjacima.

Dosta često takve nukleuse s mladim maticama ostavljaju da zimuju s osnovnim društvom  odvojivši ih pregradom od furnira.U proleće su rezervne matice neophodne za zamenu trutovskih društava,a takođe i za povećanje društva u pčelinjacima.

Nukleusi, oplodnjaci sa poluramovima

Organizacija i izbor tipa nukleusa u mnogome zavisi od vrsta pčela. Južne vrste, kavkaske i italijanske, mogu s maticom da žive u malim grupama (mikronukleusi u 40 – 60 g pčela).

Nukleusi s poluramovima primenjuju se u specijalizovanim pčelinjacima južnih regiona koji se bave masovnom proizvodnjom matica. Za formiranje malih nukeusa potrebno je manje pčela i hrane, manje vremena za polaganje jaja, proveru i odabir matica. Međutim, nalet pčela iz nukleusa sa poluramom dešava  se češće, tako da nukleusi ostaju bez pčela, a sem toga, mogu ih napadati pčele kradljivice. Pri masovnoj proizvodnji matica ovakvi nukleusi su ekonomičniji pošto se za dobijanje svake plodne matice troši manje sredstava i rada nego u nukleusima sa standardnim ramovima.

Postoji mnogo tipova nukleusa s poluramovima. Postoje nukleusi s ramovima veličine1/2, 1/3, 1/4 rama standardne košnice ili 1/2 skladišnog mednog  rama košnice od 12 ramova. U nizu južnih pčelinjaka koriste se mikronukleusi s ramovima veličine 1/8 i 1/16 standardnog rama. Prave ih s jednim, dva i četiri mesta s tri rama u svakom odeljenju. Pri pravljenju ovakvih nukleusa veličina male košnice određuje se prema izabranoj veličini rama. U ovim nukleusima postavlja se pregrada da pčele i matice ne bi prelazile iz jednog odeljenja u drugo.

Danas se u mnogim pčelinjacima koristi košnica nukleus sa 4 mesta, gde dimenzije rama iznose 206×134 mm, tj. 1/4 običnog rama. U standardni ram dimenzija 435×300 može da stane 4 polurama nukleusa što je podesno za smeštanje hrane, legla i pravljenje saća od veštačkog voska. Nukleusi od 4 mesta imaju po jedno leto na svakom zidu košnice što pomaže da se matica lakše orijentiše prilikom izletanja.Smeštanjem četiri mala društva u jednu košnicu omogućava se uzajamno zagrevanje kada zahladi.

Formiranje nukleusa Pri formiranju nukleusa veličine 1/4 standardnog rama u novo društvo svakog odeljenja košnice nukleusa stavlja se jedan ram meda, jedan ram sa zrelim leglom, jedan prazan ram i dodaje se 150 g mladih pčela. Nukleus se može naseljavati mladim pčelama bez legla. U ovom slučaju ishrana se pojačava sirupom od šećera sve do oplodnje matica. Na ovaj način pčele nukleusa neće izletati iz košnice.

Za nukleus se uzimaju pčele iz jakih društava s velikom količinom legla i mladih pčela. U prazan sanduk od šperploče sotresaju se pčele iz nekoliko društava. Treba strogo voditi računa da u sanduk ne padnu matice. Sanduk s pčelama s otvorenim letom stavlja se u  hlad. Izletnice će odleteti u svoje košnice, a preostale mlade pčele se stavljaju u nukleuse. U trenutku naseljavanja nukleusa, unose se neoplođene matice u otvoreni kavez kod kojeg se donji otvor zatvara voskom. Nukleuse treba smestiti na 1–2 kilometra od pčelinjaka, među drvećem i grmljem. Košnice se stavljaju na postolje i krajem sledećeg dana otvaraju se leta na svakom odeljenju. Kroz 24 sata proverava se snaga nukleusa, količina hrane i matice. Kroz 5 – 6 dana u svaki nukleus između ramova stavlja se druga, mlađa matica u zatvrtenom kavezu. Kroz 7 – 8 dana posle izlaska iz matičnjaka matice izleću na parenje, a od 12. do 14. dana, pri povoljnim klimatskim uslovima, pristupaju polaganju jaja. Na dan odabiranja prvih pčela, koje su počele da lete, izvode se druge matice, ranije stavljene u iste nukleuse otvarajući i lepeći voskom donji otvor njihovih kaveza. Postojanjem u svakom odeljenju nukleusa dve matice (jedna u zatvorenom kavezu i jedna već primljena sa pčelama) povećava se propusna moć nukleusa u toku sezone odgajnja matica. Pri primeni ove tehnologije najbolje je u nukleuse stavljati neoplođene matice. Prethodno se škartiraju matice s anomalijama. Kada nema medobranja, leta nukleusa se sužavaju na 1 cm.

Leženje trutova Pored nukleusa smeštaju se i očinska društva za leženje i odgajanje trutova. Na 500 nukleusa treba obezbediti 10–12 očinskih društava. Da bi se isključila pojava inbridinga, očinska društva ne smeju da budu u srodstvu s majčinskim. Pčelarima amaterima, koji treba da dobiju nekoliko desetina matica, dovoljno je da imaju 1- 2 očinska društva.

Pri izdvajanju očinskih društava mora se voditi računa da pčele budu rasne (različitih vrsta ili iste vrste, u zavisnosti od konkretnih zadataka selekcionog rada u datoj fazi). Sva očinska društva moraju biti istog porekla (vrste, rase, tipa). U svakom od njih leže se maksimalan broj trutova da bi ih bilo što više oko pčelinjaka, kako bi se povećale šanse za parenje matica.

O trutovima se treba pobrinuti ranije. Krajem leta u sredinu jakih očinskih porodica stavljaju se 2 rama s trutovskim ćelijama i do pola radiličnim ćelijama.Ove ramove u jesen pčele popunjavaju hranom i ostavljaju za zimu. Tako će se u proleće unutar plodišta društava naći slobodne trutovske ćelije što će omogućiti maticama da 2 – 3 nedelje ranije počnu da polažu trutovska jaja. Ako trutovski ramovi nisu bili postavljeni u jesen, 1- 2 takva rama se stavljaju u proleće posle prvog izleta pčela. U očinskim društvima pčele treba da odgajaju trutove neprekidno, u toku prolećno – letnje sezone. Kada nema medobranja, treba ih prihranjivati.

Odabir i slanje plodnih matica Matice iz nukleusa se oduzimaju 3 – 4 dana posle početka polaganja jaja pružajući im mogućnost da polože jaja u veći deo rama. Pri tome treba proveriti kvalitet larvi. Ako su četvrti dan posle početka polaganja jaja larve dobro razvijene, znači da su se matice normalno sparile i da polažu oplođena jaja.

Poručiocima se šalju krupne dobro razvijene matice bez bilo kakvih deformiteta. Masa matica svih vrsta pčela koje se šalju ne sme da bude manja od 180 – 190 mg kod neoplođeih i 200 – 210 mg kod plodnih matica.
Posle odabira matica iz nukleusa ili društva negovateljica i boravka u ćeliji za slanje tokom jedne nedelje dopušta se smanjenje mase plodne matice za 20 mg, a neoplođene za 15 mg.

Matice se šalju u drvenim kavezima  sa dva udubljenja ( većim – za smeštanje matice i 10 – 12 mladih pčela, i manjim – za hranu-šećer i med). Testo se priprema od jednog dela zagrejanog meda i 4 dela šećera u prahu. Pripremljeno testo ne sme da se razilazi na stolu i ne sme da se lepi za ruke. U svaku ćeliju stavlja se 25 g ovakve hrane. Na hranu se stavlja kružić hartije prečnika 24 mm s okruglim otvorom na sredini. Ćelija, pripremljena na ovaj način, pokriva se mrežicom ili providnom trakom, odgore se pričvršćuje poklopčić od furnira s adresom primaoca i pošiljaoca.

Obeležavanje pčelinjih matica. Poželjno je da se matice obeležavaju, što omogućava da se tačno zna njihovo poreklo i uzrast. Obeležene matice je lakše pronaći u društvu i lakše je otkriti tihu smenu.

Matice se mogu obeležavati žigom od folije u boji koja se lepi na leđa matica alkoholnim rastvorom šelaka. Rastvor se priprema tako što se u 50 ml etil alkohola rastvori 30 g ljušturastog šelaka (masa koja ostaje posle prerade čaura svilenih buba –primedba urednika). Kružić u boji od folije pravi se specijalno (opis je dat u časopisu „Pčelarstvo“,No 3 za 1979.). Oznake se mogu lepiti lepkom BF – 2.

Matice se mogu obeležavati i nitrobojama koje se koriste za bojenje kože. Koristi se crvena, plava, žuta, zelena i bela boja da bi se svake godine mogla menjati boja za obeležavanje matica (godine koje završavaju sa 0-5 plava, 1-6 bela, 2-7 žuta, 3-8 crvena i 4-9 zelena). Boje se mogu nanositi običnom četkicom za crtanje ili čiodom pričvršćenom na drvenoj ručki. Danas se koriste specijalni flomasteri za obeležavanje matica.

Metode dodavanja (implementacije) matica

Od naslednih osobina matice i trutova koji se pare sa njom, od njene zootehničke kondicije i plodnosti zavisi snaga društva, njegova otpornost na hladnoću, produktivnost i druge osobine. Pripadnost vrsti takođe određuje matica i trutovi koji se sa njom pare.
Jedan od najvažnijih faktora koji utiče na nosivost matica je njihov uzrast. Matice mogu da žive 4 – 5 godina. Međutim, matica je sposobna da polaže veliku količinu jaja same prve dve godine života. Kasnije se kod nje smanjuje intezitet ovogeneze i zbog toga se značajno smanjuje polaganje jaja. Kod starih matica remeti se funkcija semenika što dovodi do polaganja delom neoplođenih jaja u ćelije radilica i delom oplođenih u trutovske.

Utvrđeno je da društva sa jednogodišnjom maticom sakupljaju 42,4%, a sa dvogodišnjom 20,8% više meda nego društva sa trogodišnjom maticom. Jedan od najvažnijih uslova za intenzivno jesenje povećanje mladih kvalitetnih pčela je postojanje mlade matice u pčelinjim društvima. Ovogodišnja matica u jesen polaže jaja 10 dana duže i 7,3/6 više od dvogodišnjih, dvogodišnje 17 dana duže i 2,9 više od trogodišnjih. Trogidišnje matice 50 puta češće uginu u zimskom periodu od jednogodišnjih. Pčelinja društva s jednogodišnjom maticom troše preko zime u proseku za 29,1%, s dvogodišnjom za 25% manje hrane nego s trogodišnjom zato što društva s mladim maticama uvek imaju znatno više mladih pčela koje dobro podnose zimu.

Starost matica ima veliki uticaj na rojenje pčela: društva s dvogodišnjom maticom 3 puta se češće roje nego s jednogodišnjom.
Pčele češće menjaju stare matice, što govori o njihovoj fiziološkoj istrošenosti (iscrpljenost). Sem toga, društva s mladim maticama znatno manje obolevaju od varoze.

Na taj način, blagovremena zamena dvogodišnjih matica mladim je obavezan tehnološki metod za povećanje snage i produktivnosti pčelinjih društava, za borbu protiv rojenja, protiv varoze, a takođe i za poboljšanje rezultata zimovanja pčela.
Dodavanje matica je neophodna ne samo za plansku zamenu starih, već i za formiranje novog roja, poboljšanje pčelinjih društava koja su iz različitih razloga izgubila matice, za zamenu jedne vrste drugom, za uvođenje dostignuća selekcije i dr.

Danas je poznato više od 50 načina zamene i implementacije matice u pčelinja društva.

Najvažnije je da se znaju osnovni faktori koji utiču na prihvatanje matice od strane pčela. U zavisnosti od njih isti metod dodavanja može da dâ različite rezultate. Zbog toga uslovi dodavanja matica u mnogome određuju izbor metoda njihovog dodavanja.

Faktori koji utiču na prihvatanje dodate matice od strane pčela

Sezona i postojanje medobranja. Agresivan odnos pčela prema dodatoj matici nosi izrazito sezonski karakter. Najpovoljnije vreme za dodavanje matica je proleće i prva polovina juna, tj. vreme intenzivnog rasta pčelinjih društava. Značajne promene u odnosu pčela prema dodatoj maticama dešavaju se krajem jula i u junu ako u prirodi nema obilnog medobranja. Navedeni period vezan je za pripremu društva za rojenje i za pojavu u društvu velikog broja pčela trutovnjača. Rastom broja trutovnjača (lažnih matica) pojačava se agresivnost pčela prema dodatim maticama. U vreme obilnog donošenja nektara u košnicu, za vreme glavnog medobranja, pčelinja društva dobro prihvataju matice. Posle završetka medobranja, kraj jula – početak avgusta, zapaža se izrazita agresivnost pčela prema maticama. Kasnije, kada prestaje gajenje legla, agresivnost pčela prema dodatim maticama se primetno smanjuje. Zbog tog, da bi dodavanje matice bilo uspešno pre medobranja i posle njegovog završetka, pčelinja društva treba prihranjivati šećernim sirupom.

Pčelinja društva izuzetno loše prihvataju matice kada na pčelinjaku ima krađa meda. Zbog toga, u vreme kada nema medobranja, najbolje je dodavati matice kišovitim danima nepovoljnim za letenje pčela, jer tada nema pčelinjih krađa.

Količina i uzrast pčela, njihovo fiziološko stanje i kvalitet dodatih matica. U mala društva koja su u fazi intenzivnog rasta znatno je lakše dodati novu maticu nego u jako. Mlade pčele koje ne lete praktično ne ispoljavaju agresivnost prema dodatoj matici.

Utvrđeno je da tek trodnevne pčele ispoljavau osetljivost na feromon plodne matice. Svitu matice čine, uglavnom, pčele starosti od 5 – 7 dana koje imaju maksimalno razvijene ždrelne žlezde. Sem toga, mlade pčele nemaju rezerve otrova u rezervoaru usled čega ne ispoljavaju agresivnost prema dodatim maticama, ali ni prema tuđim pčelama.

Pčelinja društva radije primaju oplođene matice od neoplođenih. Uvek se lakše i uspešnije može zameniti stara plodna matica mladom oplođenom, nego neoplođenom. Pčele odlično razlikuju ektohormone koje luče neoplođene i oplođene matice. Od oplođenih matica prioritet imaju one koje nisu prekidale polaganje jaja.

Pčele bolje prihvataju tek izležene neoplođene matice nego matice starije od tri dana. Zabeleženo je da se u organizmu neoplođenih matica tek posle tri dana počinje lučiti specifičan ektohormon na koji pčele oštro reaguju. Trodnevne matice pčele praktično ne osećaju.

Stanje pčelinjih društava
Veoma je teško dodati maticu u pčelinje društvo koje je dugo vremena bilo bez matice, u kojem su se pojavile pčele trutovnjače (lažne matice). Pre dodavanja matica u takvim društvima treba preduzeti mere za  uništavanje pčela trutovnjača (mestimična zamena društva, otresanje pčela, zapošljavanje pčela na odgajanju velike količine legla, na preradi šećernog sirupa i dr.).

Postojanje šupljih (nezatvorenih) matičnjaka za 40 % smanjuje šanse da pčele prime matice.

Poznato je takođe da pčele znatno lošije prihvataju dodatu maticu ako u gnezdu postoji otvoreno leglo, na kojem mogu da budu položeni šuplji matičnjaci, nego kada je u društvu jedino zatvoreno leglo.

Znatno manje se prihvataju matice ako su pčele razdražene pčelinjom krađom, naglim prekidom medobranja zbog lošeg vremena, čestim i nespretnim pregledom košnica. Poznato je da se uznemirene pčele smiruju pred kraj dana.

Treba imati u vidu da prva dva dana posle uklanjanja starih matica pčele lakše prihvataju dodate matice.  Kasnije, postepeno raste agresivan odnos pčela prema dodatim maticama. Društvo, u kojem se vrši zamena matice, ne sme da ostane bez nje dugo vremena. Nova matica mora se dodati odmah nakon uklanjanja stare. Posmatranja su pokazala da je verovatnoća da će pčele prihvatiti maticu manja ukoliko je veći interval između uklanjanja stare matice i njene zamene novom.

Uticaj navedenih faktora treba imati u vidu kako pri dodavanju matice u pčelinje društvo, tako i pri njenom oslobađanju  ispod poklopčića kaveza ili izolatora.

Metode dodavanja matice u pčelinja društva Poznate metode dodavanja matice u pčelinja društva mogu se podeliti na direktne i indirektne.

Direktne metode sastoje se u tome da se matica stavlja direktno kod pčela ili na leto bez prethodne zaštite od napada drugih pčela.
Direktnim metodama se pribegava u sledećim slučajevima:
-pri postojanju u prirodi makar i slabog medobranja;
-ako se društva nalaze u stadijumu intenzivnog rasta;
-ako u društvu postoji velika količina mladih pčela ili isključivo mlade pčele;
-pri zameni stare matice mladom plodnom koja nije imala prekida u polaganju jaja. U ovom slučaju neki pčelari uklanjaju maticu iz društva i na njeno mesto donose iz nukleusa mladu koja polaže jaja (metod L.P.Perepelova). Neki pčelari preporučuju da se matica pokvasi medom, mlečom ili poprska toplom vodom izvučenom iz tela stare matice ili trutova itd.

Indirektne metode zasnivaju se na odsustvu neposrednog kontakta matica s pčelinjim duštvom. Matice se smeštaju u kaveze, izolator ili veštačke matičnjake itd.

Implementacija matica korišćenjem kaveza
Najpoznatiji i najrasprostranjeniji metod u pčelinjacima. U ovom slučaju iz pčelinjih društava se uklanja matica i umesto nje uzima se mlada plodna matica u kavezu i stavlja u sredinu gnezda između ramova s otvorenim leglom. U tom dela društva pčele održavaju najstabilniju i optimalnu za maticu temperaturu, ovde su skoncentrisane, uglavnom, mlade pčele koje lakše primaju matice. Upravo ove mlade pčele formiraju svitu matice i obezbeđuju joj ishranu mlečom. Kavezi s maticom s jedne strane priljubi se uz deo rama s medom. Hrana se mora nalaziti u kavezu, u udubljenju za hranu.

Neki pčelari preporučuju da se nova matica unese u društvo 4 – 6 sati posle uklanjanja stare da bi pčelinje društvo „osetilo“ odsustvo matice. Za to nema potrebe, jer ponovno otvaranje košnice razdražuje pčele i zahteva dodatni utrošak vremena pčelara.

Mišljenja stručnjaka se razilaze u vezi sa svrsishodnošću stavljanja pčela u kavez pored matice. Jedni tvrde da one pojačavaju agresivnu reakciju pčela prema novoj matici. Drugi smatraju da „tuđe“ pčele koje ostanu u društvu od 24 do 48 sati dobijaju miris društva i ne izazivaju agresivan odnos prema sebi. Sledeći zaključak je tačan. S maticom treba stavljati 5 – 6 pčela kao pratnju da bi je opsluživale za vreme boravka u kavezu.

Matica se pušta iz kaveza najmanje 48 sati posle dodavanja. Pre puštanja matice treba pažljivo pregledati sve ramove s leglom, izrezati šuplje matičnjake, posle čega se izlaz iz kaveza lepi trakom voska. Najbolje je da se to uradi krajem dana kada su pčele manje razdražene. Matica se pušta iz kaveza na saće. Prati se odnos pčela prema njoj. Ako pčele agresivno prate maticu i odmah je zatvaraju u klube, treba je ponovo smestiti u kavez i držati u istom društvu još 48 sati. Posle toga matica se pušta iz kaveza. Ako pčele dobro prihvate maticu, ramovi se pažljivo vraćaju u košnicu. U svim slučajevima kroz dva tri dana proverava se kako je primljena matica.

U povoljnim uslovima za prijem matica dobre rezultate daje i sledeći metod. Matica, koja se zamenjuje, zatvara se u kavez i ostavlja se u društvu 24 sata. Posle toga se udaljava i na njeno mesto u isti kavez se stavlja mlada oplođena matica koja se kroz tri dana pušta.

U nepovoljnim uslovima za dodavanje matice pčelinja društva se dohranjuju šećernim sirupom i ostavljaju bez matice 3 – 4 dana. Zatim se režu svi otvoreni matičnjaci i unosi se matica u kavez.

U pčelinje, društvo koje je iz nekih razloga izgubilo maticu, uspešno se može dodati nova matica korišćenjem kaveza. Najpre se uništavaju svi matičnjaci, pa se u društvo unosi matica u kavez. Puštaju je na isti način kao u prethodnom slučaju.
Ako se među matičnjacima nađu i oni iz kojih su već izašle matice, treba ih obavezno pronaći i uništiti, a zatim dodati pripremljenu mladu maticu.

Mnogo je složenije dodati mladu maticu u društvo koje je duže vreme bez matice i u kojoj ima mnogo pčela trutovnjača. U ovom slučaju se pribegava specijalnim metodama koje zahtevaju mnogo truda. Obično u pčelinjacima ima manji broj društava trutovnjača. Najbolje je da se škartiraju i da se umesto njih formiraju rojevi od jakih porodica.

U novoformirano pčelinje društv,  roj matica u kavezu stavlja se nakon 1,5 – 2 sata posle formiranja. Roj, u najvećem broju slučajeva, se sastoje uglavnom od mladih pčela koje dobro prihvataju matice. Matice se puštaju iz kaveza kao u prethodnim slučajevima.
U roju se može dodati, zbog uštede vremena, mlada matica u kavez za transport 3 – 4 sata nakom njegovog formiranja, tj. posle toga kada pčele osete odsustvo svoje matice. Pri tome poklopčić kaveza se pomera u stranu. Prozirna traka se ne dira. Ona sprečava ulazak pčela u kavez, ali kroz njen otvor one osećaju prisustvo matice. Pre puštanja matice čep na odeljenju za hranu u kavezu se odstranjuje, otvor se premazuje hranom. Tako pripremljena ćelija sa maticom stavlja se na satonošu (gornja letvica rama) rama sa leglom tako da bi pčele imale slobodan pristup kavezu. U toku 24 – 30 sati pčele će kroz otvor pojesti testo od meda i šećera i pustiti maticu. Kroz dva tri dana proverava se prijem matice.

Na kavezima za transport, koje nemaju specijalan otvor sa strane, na odeljenjima za hranu skida se prozirna traka 2 – 3 cm po dužini i taj deo se odmah pokriva trakom od dva lista voska na kojem se prave dva tri otvora.

Prednost dodavanja matice u kavezima sastoji se u tome što maticu za vreme boravka u kavez ne mogu da ubiju pčele. Pri tome, obezbeđuje se prijem od strane pčelinjih društava 80 – 85 % dodatih matica.

Nedostatak ovog metoda sastoji se u tome što uslovi u kavezu nisu normalni za maticu, što se narušava režim ishrane, što se prekida polaganje jaja, što se matica često traumira. Sve to smanjuje njen kvalitet.

Plodne matice dobijene poštom treba što pre dodati u društva ili rojeve pošto dugotrajan boravak u kavezima za trnsport značajno smanjuje njen kvalitet, masa tela se smanjuje za 25 – 30 %.

Utvrđeno je da se petodnevnim boravkom matica u kavezu njihova nosivost smanjuje za 54 %, a pri desetodnevnom za 88 %.

Dodavanje matice korišćenjem mrežastog poklopca. (poklopac je vidu malog cilindra prečnika 7-8 cm pričvršćuje se na saću rama). Pri zameni matice na ovaj način nova matica se dodaje  u društvo 3 – 4 sata posle uklanjanja postojeće. Ne treba je ubacivati ranije – pčele mogu da progrizu saće i da dođu do matice i ubiju je.
Maticu je najbolje dodavati u društvo krajem dana. Pokriva se poklopcem na jednom od centralnih ramova legla, na delu gde se iz ćelija legu mlade pčele i gde ima meda. Jedan do dva dana kasnije, kada matica počne da polaže jaja (ispod poklopca), uklanja se poklopac, prethodno se unište svi započeti matičnjaci. Minut dva posle skidanja poklopca posmatra se odnos pčela prema matici. Ako su pčele agresivne prema njoj, zatvara se pod poklopac  još 48 sati i puštaju tek peti dan, krajem dana.

U vreme nepovoljno za dodavanje matica ( jaka društva kod kojih je završen intenzivan rast, slabo ili potpuno odsustvo medobranja u prirodi) treba preduzeti sledeće mere predostrožnosti. Dva do tri dana pre dodavanja matica pčele treba zaposliti: da prenesu 2 – 3 kg šećernog sirupa za 24 sata. Matica se pokriva poklopcem na tamnim saćama na kojima je pčelama teže da progrizu prolaz do nje. I, na kraju, najefikasnija mera – novu maticu dodati u pčelinje društvo peti dan posle uklanjanja stare. Pre zatvaranja matice pod poklopac pažljivo se pregledaju ramovi i uklone svi matičnjaci.

Navedene mere predostrožnosti  zahtevaju više rada, međutim, one značajno povećavaju procenat prijema matica od strane pčela.

Prednost metode dodavanja matice uz pomoć mrežastog poklopca sastoji se u tome što dodana oplođena matica odmah dospeva u uslove koji odgovaraju njenim biološkim potrebama, tj. na ramovima s hranom i mladim pčelama i ima mogućnost polaganja jaja. Polaganje jaja i pojava legla u društvu povezuje maticu s pčelama celog društva. Utvrđeno je da maticu, koja je počela da nosi jaja u pčelinjem društvu, pčele uvek prihvataju.

Nedostatak ovog metoda sastoji se u tome što se pčele u nepovoljnim uslovima često probiju pod poklopac i ubijaju maticu.

Dodavanje matice preko roja
Za to se formira roj na uobičajeni način, ali tako da u njemu  ostane što manje izletnica. Pri formiranju roja vodi se računa da u njemu bude prvenstveno zatvoreno leglo i što manje otvorenog. Kroz 3 – 4 sata u roj se dodaje matica na jedan od gore opisanih načina. Kada matica počne da polaže jaja, roj, u zavisnosti od mogućnosti i planova pčelara, dovodi do kondicije dobrog društva putem prenosa zatvorenog legla iz osnovne pčelinje zajednice ili spajanjem s majčinskom zajednocom iz koje se prethodno uklanja postojeća slaba matica. U slučaju da pčelar planira da spoji pčele iz osnovnog društva i roja, bolje je da se roj formira u drugom nastavku.

Navedeni metod je jedan od najpouzdanijih. On obezbeđuje  do 100% prijem  dodatih matica i omogućava da se zamenjuju stare matice mladim  ne smanjujući produktivnost. Naprotiv, on garantuje povećanje produktivnosti pčelinjaka za 30% i više.

Ovaj metod treba koristiti pri dodavanju vrednih selekcionisanih matica.

Zamena starih matica mladim neoplođenim
Poznato je da pri zameni plodne matice neoplođenom pčele vrlo loše prihvataju neoplođenu. U određenim slučajevima ovakva zamena može da dovede do pada produktivnosti društva. Zbog toga zamenu starih plodnih matica neoplođenim treba vršiti isključivo preko roja. Najpre se formira roj male snage u drugom nastavku, u posebnoj košnici, u odvojenom prostoru s bočne strane košnice. Među pčele roja dodaje se, na jedan od poznatih načina, mlada neoplođena matica ili  se stavlja zreli matičnjak među ramove s leglom. Kada matica počne da polaže jaja u roju, on se pojačava zatvorenim leglom. Dalje se primenjuje isti postupak kao  kod oplođenih matica.

Samo ovakvom zamenom plodnih matica neoplođenim može se garantovati da neće biti smanjena produktivnost društva.

Dodavanje matice uz pomoć ramova izolatora
U pčelinjem društvu se identifikuje i udaljava stara matica. Kroz 2 – 3 sata iz društva se iznose ramovi s leglom, medom, pergom i praznim ćelijama. Na ovo ramove, posle udaljavanja svih pčela sa njih, pušta se nova mlada matica. Zatim se ramovi s maticom pažljivo stavlja u izolator. Prolazi, koji su ostali između bočnih zidova izolatora i gornje letvice rama, zatvaraju se letvicama da pčele društva ne bi mogle da prodru u izolator. Izolator s maticom se stavlja u sredinu društva između ramova s otvorenim leglom. Šesti dan društvo se pregleda i ako se otkriju matičnjaci, uništavaju se, dok se ram s maticom i mladim pčelama izvlači iz izolatora i stavlja u plodište među leglom.

Iskustvo je pokazalo da je dodavanje matica korišćenjem rama izolatora jedana od najefikasnijih metoda pošto garantuje uspešan prijem dodatih matica do 95%.

[ssba]

Коментари

Comments are closed.

EnglishFrançaisDeutschMagyarRomânăРусскийСрпски језик
Izrada sajta Tirien