Prof. dr Vječislav I. Lebedev,
Prof. dr Nikolaj I. Krivcov, akademik,
Institut za pčelarstvo Ribnoa Rusija
Tekst objavljen u Zborniku radova na Savetovanju pčelara u Novom Sadu marta 2010. god.
Prof. dr Vječislav I. Lebedev,
Prof. dr Nikolaj I. Krivcov, akademik,
Institut za pčelarstvo Ribnoa Rusija
Tekst objavljen u Zborniku radova na Savetovanju pčelara u Novom Sadu marta 2010. god.
Biološki procesi koji čine osnovu rasta i razvoja pčelinjih društava, kao i sakupljanje hrane, uvek su privlačili pažnju istraživača i pčelara praktičara. Proučavanje zakonomernosti rasta pčelinjeg društva tokom godine daje teorijsku osnovu za izradu naučno zasnovanih metoda obnavljanja društva, sprečavanja rojenja, jačanja pčela pred medobranje što, u krajnjem slučaju, određuje produktivnost meda i voska, omogućava da se preciziraju načini pripreme društva za zimovanje, da se izrade osnove usavršavanja tehnologije proizvodnje pčelinjih proizvoda i kompleksnog korišćenja pčelinjeg društva.
Rast pčelinjeg društva ne predstavlja samo povećanje žive mase pčela, nego i rezultat dvaju suprotnih procesa koji se odvijaju istovremeno: leženje mladih pčela i uginuće starih. Takav rast se naziva dinamičkim. Sem toga, rast društva prate kvalitativne promene u organizmu pčela, tipične za društvo.
Tokom godine svaka pčelinje društvo, nezavisno od njegove snage, prolazi kroz pet karakterističnih faza rasta i razvoja koje se razlikuju kako po kvalitetu, tako i kvantitetu pčela koje čine porodicu.
Prvu fazu čini zamena prezimelih pčela. Ona počinje u rano proleće kada matica polaže prva jaja. Dužina zamene prezimelih pčela u standardnim društvima iznosi 40 dana.
Što je snažnije društvo u prvoj fazi, to su kvalitetnije pčele, a sam tim i veće potencijalne mogućnosti za odgajanja legla. Brzinu polaganja jaja matica određuje, u prvom redu, broj fiziološki mladih pčela u društvu, snabdevenost hranom-ugljenim hidratima i belančevinama, klimatski uslovi i postojanje medobranja. Međutim, u navedenoj fazi pčele su u velikoj meri istrošene, njihov biološki potencijal za obavljanje osnovne funkcije- odgajanje legla, je veoma ograničen. Za taj period je karakteristična minimalna koorelacija između broja pčela u porodici i kvantiteta odgajanog legla. Pčela, koja je prezimela u kvalitetnoj porodici, odgaja u proseku 1,13-1,42 larve. U navedenoj fazi, ako je povoljno proleće, snažno društvo uspeva da sačuva isti broj pčela ili da ih neznatno povećava. Prosečno po snazi društvo posle dobrog zimovanja neznatno slabi (10-12 %), dok gubitak pčela, istrošenih preko zime, u slabom društvu prevazilazi broj izleženih ranih pčela. Dakle, slaba društva, postaju još slabija (za 47-53%) usled prevremenog gubitka starih pčela oslabljenih zimovanjem.
Pčele, koje su prezimele, ostaju zauvek sterilne i nisu u stanju da budu anatomski trutovnjače. Posle prvog pročišćavajućeg leta društvo gubi svoju individualnost. Iz tog razloga pčele se lako udružuju i sleću u susedne košnice sa dobro prezimelim stabilnim društvima, što u prirodnim uslovima ima veliki značaj za očuvanje vrste. Ova biološka karakteristik se mora znati.
Druga faza – intenzivni rast društva. Zbog pojave mladih pčela prolećne generacije menja se kvalitativni sastav pčela u porodici i ona ulazi u sledeću fazu. Legu se pčele kod kojih raste sadržaj suvih materija u organizmu povećanjem sadržaja belančevina (u proseku za 8%), masti (u proseku za 42,7%) i ugljenih hidrata. Ove kvalitativne promene povećavaju sposobnost pčela za odgajanje velike količine rasploda, njihov biološki potencijal je veći 3-4 puta nego kod prezimelih pčela. Usled promene kvaliteta pčela društva počinju intezivno da rastu, proporcionalno svojoj snazi. Spoljašnji uslovi (vremenski, donošenje nektara i polena), kao i uslovi održavanja i ishrane pčela mogu ubrzati ili usporiti intenzitet odgajanja legla i rast društva.
U drugoj fazi ostaje direktna koorelacija između broja pčela i odgajanja legla sve dok porodica ne dostigne snagu od 2,5 kg. Svaka pčela hraniteljka u kvalitetnoj porodici odgaja 3,5-3,9 larvi, što omogućava brz rast društva. Nošenje jaja matice u društvu regulišu pčele hraniteljke. Matica polaže onoliko jaja, koliko larvi mogu da prehrane pčele hraniteljke.
U drugoj fazi tempo rasta oslabljenih društava, posle nepovoljnog zimovanja, ne prelazi 3-4%, kod dobro prezimelih snažnih – 10-14 %. U društvima formiranim isključivo od mladih pčela, koje su se izlegle u snažnom društvu, tempo rasta dostiže 20 – 22 % (5-6 puta veći nego kod slabih društava). Iz tog razloga pčelari škartiraju slaba društva i formiraju jaka i kvalitetna čiji je tempo rasta veći 6 i više puta nego kod slabih društava.
Dužina ove faze zavisi od početne snage društva i tempa njegovog rasta. Po pravilu; veoma slaba društva (1,5 – 2 larve u proleće) ostaju u ovoj fazi do kraja glavnog medobranja (kraj jula). Društvo se može držati potrebno vreme u stadijumu intezivnig rasta sistematičnom selekcijom mladih pčela i legla za formiranje roja.
S rastom društva (više od 2,5 kg ) direktna zavisnost se remeti: društvo veće snage odgaja manje legla na jedinicu žive mase pčele. Ovo se objašnjava činjenicom da je za odgajanje legla koje polaže matica neophodno oko 2,5 kg pčela.
Treća faza–pojava rezervnih mladih pasivnih pčela u društvu. Količina legla i dalje raste, ali u manjoj meri nego broj mladih pčela. U društvu se leže više pčela nego što je potrebno za odgajanje legla iz jaja koje može da položi jedna matica. Postepeno se povećava broj pčela koje ne učestvuju u hranjenju larvi i u drugim poslovima. Dužina ove faze je različita, ali, uopšte uzevši, ona traje dok društva ne dostignu snagu od 5 – 6 kg. Što je snažnije društvo u ovoj fazi, ono odgaja manje legla po jedinici žive mase.
Pojava viška pčela u drštvu, koje se ne bave odgajanjem legla, dovodi do dubokih kvalitativnih promena. U ovoj fazi, pred početak glavnog medobranja, množe se jedinke s velikom masom sirovih i suvih materija. U organizmu pasivih pčela, pred ubiranje meda, ima manje vode, nego kod pčela koje intenzivno odgajaju leglo, što je u vezi sa nivoom procesa metabolizma u njemu.
Promene koje se ispoljavaju u ovoj fazi imaju veliki biološki značaj. Snažno društvo stiče sposobnost za efikasnije medobranje. Sve promene koje se dešavaju u društvu u drugoj i trećoj fazi rasta, određuju njenu spremnost za glavno medobranje. Znatno pre početka glavnog medobranja pčele se pripremaju za njega. S početkom glavnog medobranja snažno društvo pušta rezervne pčele (roji se). U prirodnim uslovima osnovne količine zaliha hrane (89 %), neophodne za opstanak društava u periodu jesen-zima-proleće, pčele sakupe za 28-35 dana. Sposobnost pčela da za tako kratko vreme sakupe maksimalnu količinu hrane određuje njihovu sposobnost za opstanak, razmnožavanje i raseljavanje. Sposobnost sakupljanja zaliha hrane, koja se ponavlja iz godine u godinu, određuje biološke zakonomernosti promene broja pčela u društvu tokom godine.
Društva, koja nisu dostigla masu od 2,5 kg, ne mogu efikasno da koriste period glavnog medobranja. U takvim društvima pčele nastavljaju da odgajaju leglo.
Te promene utiču na ispoljavanje instinkta rojenja što doprinosi efikasnijem radu pčela na izgradnji gnezda na novom mestu i na sakupljanju zaliha hrane za zimu.
Višak pasivnih pčela može se efikasno iskoristiti za odgajanje dodatnog broja pčela pred medobranje, korišćenjem novih matica i za formiranje paketa pčela. Na taj način, odsustvom dobre ispaše u porodici se dešavaju sledeće kvalitativne promene: povećanje prosečnog kalendarskog uzrasta pčela; usled disproprcije između nosivosti matice i broja pčela hraniteljki nagomilava se mnogo mladih pčela čiji udeo u društvu značajno raste; smanjuje se prosečan fiziološki uzrast. Ove promene omogućavaju snažnom društvu efikasnije korišćenje ispaše i obezbeđivanje maksimalnih zaliha hrane za kratko vreme, ali bitno utiču na pojavu rojenja Usled prevage broja pčela hraniteljki nad larvama značajno se povećava kvalitet njihove ishrane.
Na osnovu otkrivenih zakonomernosti rasta i razvoja pčelinjeg društva razrađen je metod korišćenja viška legla za formiranje novih društava i za povećanje medobranja. Ovaj metod se često primenjuje u praksi.
U četvrtu fazu (pripreme za zimovanje) društvo ulazi početkom glavnog medobranja. U to vreme smanjuje se broj pčela u društvu (usled istrošenosti pri sakupljanju nektara i njegovoj preradi) do strogo određenog nivoa – u proseku do 2 – 2,5 kg (od 9 do 11 ulica). U srednjoruskih pčela snage od 9 do 11 ulica beleži se minimalan utrošak hrane preko zime. Odstupanja od datog nivoa kako na jednu, tako i na drugu stranu, dovodi do značajnog povećanja utroška hrane na jedinicu žive mase pčela. U slabim društvima snage od 4 do 5 ulica zapaža se maksimalan utrošak hrane preko zime.
Prema tome, postoji biološki optimum snage pčelinjih društava pod kojim ona podnose zimovanje s minimalnim utroškom energije i hrane. Svaka vrsta pčela ima svoj biološki optimum.
Pri pripremi pčela za zimovanje matice znatno manje polažu jaja, dok dolaskom hladnih dana sasvim prekidaju. Pred zimu matice polažu krupnija jaja nego u proleće i leto.
U to vreme pčele odgajaju larve pri nižim temperaturama, pri čemu je kod otpornih na hladnoću dati nivo niži, nego kod neotpornih, što ukazuje na njihovu predzimsku fiziološku pripremu.
U vreme pripreme za zimovanje pčele inteziviraju ishranu larvi što u celini predstavlja važan faktor predzimske fiziološke pripreme. Uz to, mlade pčele jesenje generacije ne učestvuju u hranjenju larvi do proleća.
U četvrtoj fazi legu se krupnije pčele, u njihovom organizmu sakupljaju se rezervne hranljive materije, što dovodi do promene stanja unutrašnjih organa, dolazi do delimične dehidracije koja povećava otpornost pčela na hladnoću. Najmanja količina vode u telu zabeležena je kod srednjoruskih pčela veoma otpornih na hladnoću, a najveća – kod kavkaskih, neotpornih na hladnoću. Međutim, kod uspešno prezimelih duštava i srednjoruskih i kavkaskih pčela zabeležena je veća dehidracija organizma, nego kod društava koja su uginula za vreme zimovanja.
Jesenje pčele u slabim društvima manje su otporne na nepovoljne faktore zimovanja, njihov organizam sadrži više vode nego pčele iz snažnih društava (66,7 prema 64,5 %). Najteže prezimljavaju društva pčela koje imaju u organizmu povišen sadržaj vode. Prema tome, smanjenje sadržaja vode u telima pčela za vreme zimovanja treba razmatrati kao adaptaciju koja povećava otpornost na kratkotrajno rashlađivanje.
Za vreme priprema za zimovanje pčele stiču sposobnost da svedu na minimum uzimanje hrane uz produžetak života sa 36 na 180 – 200 dana. To se postiže na taj način što u procesu priprema za zimu pčele stiču osobine fiziološki mladih jedinki, za koje su svojstvene snažno razvijene hiperfaringalne žlezde i masno tkivo – skladište rezervnih materija. Stepen razvoja masnog tkiva kao i hiperfaringalnih žlezda određuju fiziološko stanje pčela. Prema njihovom stanju može se suditi o pripremljenosti pčela za zimovanje i prognozirati njegov ishod.
Nagomilavanje masti u organizmu pčela, koje ulaze u zimu, predstavlja jedan oblik kondezacije energije za vreme aktivne ishrane, a koja se troši u vreme prinudnog mirovanja. Vrste jesenje generacije otporne na hladnoću sadrže 30 % masti više od vrsta neotpornih na hladnoću. Mast pčele počinju da koriste praktično od samog početka zimovanja, pošto se već sredinom zime njena količina smanjuje. Prilagođenost organizma uslovima spoljašnje sredine tesno je povezana s promenom razmene materija.
Kod pčela zimi se menja tip disanja. Dok se kod letnjih pčela osnovni procesi stvaranja toplote vrše uz pomoć oksidacionih fermenata oksidans koji vrše disimilaciju šećera u ćelijama korišćenjem kiseonika iz vazduha, kod zimskih se inteviziraju procesi razmene materija uz pomoć fermenata dehidrogenans korišćenjem vezanog kiseonika iz masti nagomilanih u organizmu od jeseni. Promena tipa disanja povezana je s gomilanjem pčela u klube što otežava slobodan pristup kiseonika. Zamena aerobne razmene anaerobnom i nivo te zamene u mnogom utiču na opstanak pčela zimi. Što pčele manje učestvuju u hranjenju legla u jesen, duže žive. Prestankom hranjenja legla i formiranjem klubeta društvo ulazi u sledeću fazu.
Petu fazu – zimovanje pčela – karakteriše potpuno odsutstvo legla u društvima tokom 5-6 meseci. Po pravilu kod vrsta, otpornih na hladnoću, polaganje jaja od strane matica i gajenje rasploda počinje od druge polovine marta. Što pčele manje odgajaju lsgla zimi, tj. kada stanje mirovanja traje duže od 140 dana, bolje će se održati i intenzivnije će odgajati leglo u proleće. Pčele južnih vrsta ( sive planinske kavkaske ) u odnosu na srednjoruske znatno ranije se aktiviziraju za vreme zimovanja (razlika je u proseku 30 dana) i počinju s odgajanjem legla. Pasivni period sive planinske kavkaske vrste u njihovoj prapostojbini (gde su evoluirale i gde su se formirale tokom miliona godina) znatno je kraći nego kod srednjoruskih, obično ne prelazi 100 dana. Pčele ove vrste za vreme zimovanja, pri istim parametrima temperature i vlažnosti vazduha, pre srednjoruskih prelaze u aktivno stanje, počinju s odgajanjem legla. Međutim, leglo odgojen zimi veoma nepovoljno se odražava na pčele: kod njih se zapaža prevremena fiziološka istrošenost organizma, skraćenje dužine života, slabljenje, pa čak i gubitak društva.
Ovu fazu u životu pčelinjeg društva karakteriše značajno smanjenje intenziteta razmene materija i formiranje zimskog klubeta. Kod pčela zbijenih u klube smanjuje se gubitak toplote, a takođe i uzimanje hrane za vreme zimskog mirovanja. Pčele se zbijaju u klube kada se temperatura vazduha spusti ispod 10-12 oS (slaba društva se povlače ranije i dalje od leta, u dubinu košnice). Klube okružuje omotač (ili „kora“) debljine od 2,5 do 7 sm, sastavnjen od gusto zbijenih skoro nepokretnih pčela, koji ga dobro štiti od gubitka toplote. U debljem sloju ili jezgru pčele nisu gusto zbijene (deo je smešen u ćelijama saća, a deo na ulici), one su pokretljivije i periodično smenjuju jedinke koje obrazuju omotač. Glavni deo klubeta smešta se na delovima saća s praznim ćelijama (tkzv. „loža“ klubeta), a gornji deo klubeta – na ćelijama s medom, na koji se „pomera“ prema utrošku zaliha hrane, predhodno ih zagrevajući uzlaznom linijom. Temperatura u „kori“ kreće se od 6,1 do 12oS. Najviša i najstabilnija temperatura (minimum 24,5oS) beleži se u centralnom delu zimskog klubeta koji se naziva toplotni centar. Pri naglom padu spoljašnje temperature klube se zbija; omotač („kora“) postaje deblji, dok se površina klubeta smanjuje što omogućava da se gubitak toplote zadrži na prethodnom nivou. Kada otopli, klube se rastresa, povećava se njegov obim, omotač postaje tanji. Kada je hladno, temperatura klubeta se povećava, kada je toplo, smanjuje. Takva struktura zimskog klubeta pčela ne obezbeđuje samo ekonomičnji utrošak toplotne energije i hrane, nego i efikasno odbacivanje u spoljašnju sredinu otpadnih produkata pčela – vodene pare i ugljendioksida (kroz „otvore“ u kori donjeg dela klubeta). Što je društvo slabije, pčele troše više energije na održavanje optimalne temperature unutar klubeta što izaziva bržu fiziološku istrošenost. Dugotrajan (do 210 dana) život zimskih pčela isključuje potrebu za zamenom starih jedinki mladim. Sposobnost za dugotrajnu akumulaciju ekskremenata (fekalija) u analnom crevu uz ograničeno uzimanje hrane omogućava pčelama da tokom čitave zime ne izlaze iz gnezda. U ovoj fazi pčele koriste rezervne hranljive materije, utoliko više, ukoliko su uslovi zimovanja lošiji.
Pri zimovanju u dobrim uslovima pčele su aktivnije pred proleće, što, sa svoje strane, utiče na njihovu sposobnost za odgajanje legla u proleće. Početkom odgajanja legla u proleće godišnji ciklus svih faza rasta i razvoja društava pčela se ponavlja.
Osnovni faktori koji utiču na rast, razvoj i
produktivnost pčelinjeg društva
Rast, razvoj i produktivnost pčelinjih društava i sposobnost da odole nepovoljnim uslovima zavise od složenog kompleksa unutrašnjih i spoljnih faktora. G.A. Avetisjan (1988) je napravio šemu uticaja najvažnijih spoljašnjih i unutrašnjih faktora na produktivnost i vitalnost pčelinjeg društva (slika 1.). Glavni – spoljašnji uslovi, predstavljaju prvu grupu faktora (I): prirodno-klimatski uslovi i uslovi terena za medobranje, korisni i štetni živi organizmi.
Spoljašnji uslovi imaju odlučujući uticaj na vitalnost i produktivnost pčelinjeg društva, međutim, čovek ne može značajnije da utiče na većinu od njih. Ali, polazeći od analize spoljašnjih uslova, određuju se osnovni pravci specijalizacije pčelarstva, njegovog racionalnog stacioniranja i potpunijeg korišćtnja baze medobranja, prevoz društava na mesta medobranja, oprašivanje entomofilnih kultura, primena različitih metoda za razmnožavanje i gajenje pčela, naučno zasnovan izbor vrste koja je najbolje prilagođena na mesne uslove i odgovarajućih metoda preventive i borbe protiv bolesti pčela.
Druga grupa faktora (II) nastaje unutar košnice rezultat života samog pčelinjeg društva. U nju spadaju:
– Brojnost porodice, to jest njena snaga koja ima veliki značaj za njen opstanak i produktivnost.
– Uzrastni sastav društva i glavni instikti i refleksi, koji određuju ponašanje pčela i društva u celini, igraju važnu ulogu. Važno je da su u svim faza života društva prirodno formirane uzrastne grupe pčela. Ispoljavanje instikta rojenja smanjuje prinos medobranja i zahteva veliki neproduktivni utrošak rada pčela, zbog čega je sprečavanje rojenja i njegovo otklanjanje veštačkim razmnožavanjem – jedan od najvažnijih zadataka upravljanja životom društva.
– Postojanje mladih visokoproduktivnih matica, pošto je snaga i produktivnost društva u direktnoj vezi s kvalitetom matica i njihovom sposobnošću da polažu veliku količinu jaja. Društvu nikada neće postati jako ako njena matica ima nisku nosivost.
Treba imati u vidu da blagovremena zamena starih matica mladim omogućava da se reši 7 velikih problema praktičnog pčelarstva.
Sl 1. Šema uticaja raznih faktora na produktivnost
(I- spoljašnji uslovi; II- uslovi unutar košnice ; M – matica; ČP – brojnost pčela u društvu; KP – kvalitet pčela (skup idividualnih osobina – fenotip pčela); US – uzrasni sastav jedinki; Σ IiR – suma instikata i refleksa koji određuju funkcije i ponašanje jedinki i porodice kao celovite jedinice; Om – otac matice; Mm – majka matice.
1. Da se poveća kvalitet pčelinjih društava (snaga društva raste u proseku za 20 – 25%).
2. Da se poveća produktivnost pčelinjih društava prema prosečnim višegodišnjim pokazateljima za 42,4%.
3. Da se smanji broj društava koja se roje za 3 puta i da se smanji utrošak rada za njihovo obsluživanje.
4. Da se smanji uginuće pčela za vreme zimovanja za 3 puta i da se obezbedi 100% očuvanje društva.
5. Da se smanji uginuće matica u društvima za vreme zimovanja (3-godišnje matice za vreme zimovanjza 50 puta češće uginu od jednogodišnjih).
6. Da se značajno smanji nivo oboljevanja od varoze.Zamena stare matice mladom predstavlja prilično efikasan način borbe s varozom pčela.
7. Da se poveća ekonomska efikasnost i obezbedi stalna rentabilnost proizvodnje.
– Snabdevenost čitave godine kvalitetnom hranom – ugljnim hidratima i belančevinama. Hranljiva i obilna ishrana je osnova visoke produktivnosti društva. Pčele, odgajane u uslovima obilne ishrane ugljenim hidratima i belančevinama, bolje su fizički razvijene, izdržljivije su, dugovečnije i otpornije na bolesti.
Za normalan život pčelinjih porodica potrebna je značajna količina hrane – meda i perge1 . Jako društvo troši tokom godine do 90 kg meda. Tokom zimskog mirovanja pčele troše svega 10-ak kg, dok im je aktivnom periodu (u proleće, leto i jesen) potrebno do 80 kg meda za održavanje u životu odraslih jedinki, za ishranu larvi, za izlučivanje voska, a takođe za preradu nektara u med. Najveće količine hrane pčele troše u junu i julu (20 – 21 kg), kada društvo odgaja maksimalnu količinu legla, oko 30 kg tokom sezone letenja, 3,6 kg za izlučivanje 1 kg voska i 1,3 kg za odgajanje 1 kg pčela.
Biološke potrebe standardnog društva (GOST2 20728 – 75 ) za pergom tokom godine iznose 20 kg; dok pčele u jakim društvima troše i do 35 kg. Za 24 sata 1 kg pčela potroši za svoju ishranu 3,1 g perge. Za ishranu jedne larve potrebno je 145 mg perge. Za odgajanje 10 hiljada larvi (1 kg pčela) pčele troše od 894 do 1080 g perge. U praksi se smatra da je za ishranu 1 kg pčela potreban 1 kg perge.
Naučno zasnovane norme potrebih količina hrane za pčelinja društva po periodima rasta (u proseku na jednu košnicu pčela):
1) period prolećnog rasta (od proleća do glavnog medobranja) – najmanje 1 kg meda i 0,5 kg belančevina;
2) period pripreme pčela za zimovanje (od početka avgusta do sredine septembra) – najmanje 1,5 kg meda i 0,4 kg perge;
3) za zimski period – najmanje 2 kg meda i 0,2 kg perge.
– Količina i kvalitet saća. Nedostatak ili nizak kvalitet saća utiče na smanjenje broja položenih jaja. U proleće, kada je vreme još uvek nestabilno, treba koristiti svetlosmeđe saće ,kao toplije, matice radije polažu jaja u njih. Za jaka društva, osim saća za leglo, neophodno je i dodatno saće za skladištenje nektara i meda za vreme medobranja. Nedostatak rezervnih saća smanjuje snagu i produktivnost pčelinjeg društva.
Pčelari i stručnjaci neprekidno moraju imati na umu da je zamena starog saća mladim osnova gajenja snažnih, zdravih pčelinjih društava. Korišćenjem kvalitetniog saća rešava se 10 važnih problema praktičnog pčelarstva:
1. U takvom saću je viši nivo prehrane larvi, u njima se razvijaju krupnije i vitalnije pčele;
2. korišćenje mladog kvalitetnog saća smanjuje utrošak energije pčela na stvaranje povoljnih uslova za intenzivnije polaganja jaja matica i za pripremu za skladištenje unošenog nektara;
3. u svetlom saću leglo je manje podložan truljenju, manje oboleva od askosferoze i varoze, a same pčele manje obolevaju od nozematoze;
4. pri intenzivnom obnavljanju plodišta značajno raste lekovit efekat medikamentoznog lečenja američke truleži i askosferoze i prinos robnog voska u pčelinjaku;
5. kod svetlog saća dezinfekcija je kvalitetnija i manji je utrošak sredstava i rada;
6. svetlo saće manje napada voštani moljac;
7. u svetlom saću med sporije uskisava i sporije se kristslizuje za vreme zimovanja usled čega se ređe pojavljuje proliv kod pčela koji utiče na smanjenje, slabljenja i propadanje društva;
8. med iz svetlog saća je kvalitetniji (ima manje toksina i manje je radioaktivno zagađivanje);
9. korišćenjem kvalitetnog saća u košnicama pčelinja društava tokom godine povećavaju za 40 – 47 % njihovu produktivnost;
10. obezbeđuje se povećanje ekonomske efikasnosti i stabilna rentabilnost od korišćenja pčela.
– Obezbeđivanje optimalne mikroklime pčelinjeg staništa je važan uslov intenzivnog rasta društva. Za normalan razvoj legla u pčelinjim društvima neophodna je relativno visoka temperatura (34,6–35,4oS). Prag osetljivosti pčela na promene temperature iznosi 0,2oS. Za održavanje temperature pčele troše mnogo energije i hrane. Skoro polovina sakupljenog meda u sezoni troši se za održanje optimalne temperature i vlažnosti u leglu i za zimovanje. Utrošak meda može se značajno smanjiti ako se društva zaštite od nepovoljnih vremenskih uslova što predstavlja efikasno sredstvo za povećanje vitalnosti i produktivnosti pčela. Kada je vreme hladno, društava u košnici treba brižljivo utopliti, smanjiti otvore leta, zakloniti ih od vetra i smanjiti ventilaciju kroz ventilacione otvore.
Kada je vreme toplo, da bi se smanjila potrošnja energije za snižavanje temperature, košnice se štite od pregrevanja stavljanjem pod krošnje drveća, pod nastrešnjice, farbanjem u svetle boje i otvaranjem ventilacionih otvora na krovu; a u južnim krajevima i na podnjači.
Pčelari moraju da imaju u vidu da se skoro 50% meda, koje pčele sakupe u sezoni, troši na održavanje optimalne temperature i vlažnosti u leglu, a takođe i u zimskom periodu.
– Košnice treba da imaju veliku zapreminu da bi se u jeku sezone smestio čitavo leglo, zalihe hrane, a takođe nektar i med koji pčele donose za vreme glavnog medobranja. U košnicama male zapremine razvijaju se slabija društva s niskim prinosom.
– Infekcije i invazione bolesti utiču na intezitet rasta društva, na njegovu snagu, opstanak i produktivnost. U bolesnim društvima zapaža se prevremeno i masovno uginuće odraslih pčela, smanjenje količine odgajanog legla. Pčelinja društva posle bolesti postaju slaba i mogu biti uništena ako se ne preduzmu mere za njihovo ozdravljenje.
U pčelinjacima, u kojima su pčele obolele, ne ubira se velika količina meda i drugih proizvoda i oni postaju nerentabilni.
– Preventiva i borba protiv bolesti i štetočina – najvažniji je uslov za povećanje vitalnosti pčelinjeg društva i njegove produktivnosti.
U interesu proizvodnje treba imati u vidu povezanost faktora koji utiču na produktivnost i monolitnost pčelinjeg društva, uslove njegovog života. Dobijanje visokog prinosa u mnogome zavisi od blagovremenog obavljanja stručnih radova u pčelinjaku.
Rokovi za njihovo obavljanje zavise od klimatskih uslova i uslova medobranja, od snage pčelinjih društava,od vrste pčela. Oni ne mogu da budu istovetni za sve regione.
TEHNOLOŠKA PRAVILA GAJENJA PČELA
PO FAZAMA NJIHOVOG RASTA I RAZVOJA
U svakoj fazi života pčela pčelar mora da obezbedi uslove pri kojima će energetsko trošenje njihovog organizma biti minimalno.
U fazi prezimelih pčela društvo zahteva posebnu pažnju pčelara koji mora strogo da poštuje tehnološka pravila njihovog gajenja, jer od toga zavisi njihov razvoj, njihova snaga pred početak glavnog medobranja, produktivnost i ekonomska efikasnost.
Treba istaći da kršenje i nepoštovanje tehnoloških pravila gajenja pčelinjih društava dovodi do značajnog slabljenja, pa čak i do uginuća ne samo oslabljenih društava, nego i onih koja su dosta dobro podnela zimovanje. Iz tog razloga u proleće često propadne znatno više zajednica nego tokom čitavog zimovanja.
Pčelar u to vreme mora strogo da poštuje 6 osnovnih principa gajenja pčelinjih društava:
a) Posle uspešnog prezimljavanja pčelinja društva se iznose iz zimovnika u pripremljeni pčelinjak kada temperatura u hladu dostigne 10 – 12oS. Tada pčele imaju realnu mogućnost za prvi pročišćavajući let .
b) Mali pčelinjak, gde je verovatnoća lutanja pčela neznatna, iznositi rano ujutro da bi pčele iskoristile najtopliji deo dana za prvi pročišćavajući i orijentacioni let.
c) Da bi se izbegla masovna prolećna izletanja i naletanja, koji dovode do infekcija i invazionih oboljenja pčela, u velikom pčelinjaku košnice treba iznositi iz zimovnika u drugoj polovini dana ili pred kraj dana. Leta treba otvarati noću. Izjutra sledećeg dana s porastom temperature pčele će postepeno, u zavisnosti od njihove snage i stanja porodice, vršiti prvi pročišćavajući let, ali ne istovremeno.
d) Pažljivo pratiti prvi pročišćavajući let pčela po čijim karakteristikama se može, bez pregleda društva, dosta precizno odrediti opšte stanje pčelinjih društava, rezultat zimovanja i otkriti pčele koje su teško podnele zimu. Njih treba hitno pregledati i pružiti im pomoć. U suprotnom, one će uginuti veoma brzo posle iznošenja iz zimovnika.
e) Preporučuje se da se glavna revizija i prvi prolećni radovi na zbrinjavanju pčelinjih društava i detaljni pregled zajednice izvrši u vreme kada temperatura u hladu nije niža od 15 – 17o C. Istovremeno treba izvršiti sledeće neodložne radove:
– sanitarnu obradu zajednice i prebacivanje pčela u čiste dezinfikovane košnice;
- kartiranje dotrajalih i uplesnavelih saća i njihova zamena kvalitetnim (svetlosmeđim);
- obezbeđivanje zaliha hrane (u kvalitetnim društvima do 10 – 12 kg ugljenih hidrata i 2 – 3 rama kvalitetne perge), jer u suprotnom pčele štede hranu čime značajno smanjuju kvantitet i kvalitet odgajanog legla (oskudna ishrana larvi), zatim sakupljaju manje meda za 12 – 18 kg za vreme glavnog medobranja od pčela koje su tokom prolećnog perioda bile dobro snabdevene hranom. Potrebna količina hrane u ovoj fazi: za jednu ulucu pčela 1 kg ugljenih hidrata i 0,25 kg belančevina;
- redukovanje ramova u skladu s količinom pčela u društvu, pažljivo utopljavanje, posebno gornjeg dela, gde se najviše gubi toplota;
- procena nivoa zaraženosti pčela varozom i lečenje.
f) Društvo još nema potrebu za povećanjem obima gnezda, pa sledeći pregled treba izvršiti kroz mesec dana.
U drugoj fazi aktivnog života pčela u društvu je sve podređeno odgajanju legla i odgajanju maksimalnog broja pčela za glavno medobranje. Pčelar je dužan da strogo poštuje 6 sledećih osnovnih tehnoloških pravila odgajanja pčela:
1. Obezbeđivanje optimalnih zaliha ugljenih hidrata i belančevina u plodištu u ovoj fazi predstavlja jedan od najvažnijih uslova visoke produktivnosti i aktivnosti pčelinjih društava. U ovoj fazi beleži se pozitivna koorelacija između količine perge u gnezdu i količine odgajanog legla (r ± mr = 0,662 ± 0,202). Još je veća koorelacija između količine sveže ubranog polena i količine odgajanog legla (r ± mr = 0,897 ± 0,132), tj. kriva odgajanja legla skoro se poklapa s krivom prosečnog dnevnog ubiranja polena. Pčelinja društva koja su snabdevena optimalnim zalihama belančevina odgajaju za 37,7% više legla, a za 66,5% sakupe više meda nego društva kod kojih postoji deficit polena.
2. Obezbeđivanje medobranja i mogućnosti ubiraranja polena što većem broju pčela sakupljačica polena (za obezbeđivanje izbalansiranosti hranljivih materija u hrani). Sem toga, pčele uvek daju prednost svežem polenu kao najhranljivijem. Nije slučajno da u ovoj fazi do 51% pčela skupljačica sakuplja polen obezbeđujući do 73% ubranog polena od ukupnog prinosa u toku čitavog aktivnog perioda.
3. Pri odsustvu nadražujućeg stimulativnog medobranja koristiti žitku testastu prihranu.
4. U vreme medobranja treba maksimalno iskoristiti potencijal pčela za izgradnju saća i obnavljanje do 50% plodišta što omogućava rešavanje mnogih problema praktičnog pčelarstva, a pre svega problem obolevanja legla od američke kuge, askosferoze, varoze, a samih pčela od nozematoze.
Treba imati u vidu da se period, u kojem pčele luče glavne količine voska, podudara s vremenom odgajanja glavne količine legla. Sposobnost za lučenje voska i hranjenje larvi dolazi do izražaja u slučajevima kada pčele istovremeno vrše obe funkcije.
5. U uslovima centralnog dela Rusije u periodu od 25.maja do 5.juna izleže se osnovna količina pčela (rojeva), najmanje 50% osnovnih društava koje imaju 10 ulica i više od 7 saća s leglom (bez straha se mogu odbaciti sve pčele i leglo koji prelazi ovaj broj zbog daljeg rasta i razvoja društava). To je takozvano „pravilo 7.rama“ koje je svojevremeno uveo prof. G.F. Taranov.
6. Blagovremeno povećati obim plodišta u skladu s brojem pčela u porodici da bi se onemogućilo rojenje.
U trećoj fazi aktivnosti pčela–glavno medobranje–pčelar mora da ispuni 6 sledećih zadataka:
1. Jedan od najvažnijih uslova za realizaciju produktivnog potencijala pčelinjih društava su obilni izvori nektara u radijusu produktivnog leta pčela (750 m – u ovom radijusu sakuplja hranu 80% pčela izletnica).Najveća produktivnost zapaža se kod pčela koje se nalaze u neposrednoj blizini izvora nektara. Što su nepovoljniji uslovi, to su veće ove razlike.
2. Da bi medobranje bilo efikasno, u društvu, pored pčela izletnica koje sakupljaju i donose nektar,treba da ima i mladih ( kućnih ) koje primaju nektar, prerađuju ga u med, a med skladište u saće i zapečaćuju voskom. Radi produktivnog korišćenja medobranja u društvu mora da postoji koorelacija između grupa pčela različitih po uzrastu. Bilo kakav poremećaj ove koorelacije dovodi do snižavanja produktivnosti pčelinjeg društva.
3. U društvu mora da postoji plodna matica koje se slobodno kreće. Za vreme glavnog medobranja ne treba ni menjati, ni uklanjati matice. Zamenu matica treba izvršiti pre početka glavnog medobranja, s tim da pred njegov početak u društvu već postoji plodna matica ili na samom završetku. Za vreme dužeg medobranja (više od 15 – 20 dana) ne treba sprečavati maticu da polaže jaja.
4. Pripremiti za glavno medobranje dodatno prazno kvalitetno (svetlo) saće. Poznato je da pčele popunjavaju nektarom 3 puta veću površinu saća od površine potrebne za skladištenje zrelog meda. U nedostatku dodatnog saća medobranje društva se smanjuje za 40%. Potreba za praznim ramovima za vreme glavnog medobranja određuje se prema nivou prosečnog dnevnog unosa nektara:
- pri unosu 1,5 – 2 kg na dan – jedan dodatni nastavak za 6 dana;
- pri ubiranju 4 kg na dan – treba staviti za jedno društvo odjednom dva nastavka za 6 dana;
U takvim uslovima svakih 6 dana dodatni nastavci popunjena medom uklanjaju se i na njihovo mesto stavljaju nastavci s praznim izgrađenim ramovima.
Rezultati ogleda pokazuju da se produktivnost pčelinje zajednice za vreme glavnog medobranja smanjuje u proseku za 43%, ako se u nastavcima koriste samo ramovi s satnim osnovama.
5. Treba blagovremeno uklanjati i cediti zreo med. Nagomilavanjem meda u košnici kod pčela se gasi instikt za ubiranjem nektara. Postojanjem praznog saća u košnici stimuliše se instinkt pčela za sakupljanjem hrane. Povećanjem površine praznog saća za vreme medobranja povećava se količina ubranog meda za 10 – 15%.
6. Da bi se značajno smanjio utrošak energije pčela na otklanjanje viška vlage iz nektara, na ubrzanje njegovog zgušnjavanja i na povećanje produktivnosti društva, treba povećati ventilaciju košnice za sve vreme glavnog medobranja. U vezi s tim treba sasvim otvoriti donja leta; ako je to nedovoljno, između podnjače i nastavka košnice umetnuti drvene klinove, a u mnogim slučajeva zavrnuti pokrivač na stražnjem zidu košnice. (pčele u Rusiji se prekrivaj platnom – pr.prev.)
U četvrtoj fazi života pčela, kada je sve usredsređeno na odgajanje legla i na fiziološku pripremu za zimovanje, svi poslovi pčelara moraju biti podređeni tome. Dugogodišnjim svetskim iskustvo je dokazano da sledeći faktori garantuju očuvanje pčelinjih društava preko zime:1) mlade matice, koje nisu starije od dve godine; 2) obilne rezerve kvalitetne hrane – ugljenih hidrata i belančevina; 3) povećanje društava koja su dostigla biološki optimum u snazi, koje čine pčele fiziološki pripremljene za zimovanje, koje mogu da stvaraju optimalne uslove mikroklime.
U ovoj fazi pčelar treba da uradi sledeće:
1. Posle završetka glavnog medobranja treba izvaditi sav višak meda, smanjiti plodište u skladu s brojem pčela u društvu, smanjiti ventilaciju košnice. Pred kraj glavnog medobranja snaga društva će se praktično duplo smanjiti.
U plodištu stvoriti uslove za kvalitetno polaganje jaja formirajući ga od svetlosmeđeg saća.
2. Pčelinje društvo u ovoj fazi mora biti snabdeveno najmanje 1,5 kg ugljenih hidrata i 0,3 kg belančevina po ulici pčela.
3. Obezbediti pčelinjim društvima nadražajno medobranje i mogućnost ubiranja polena koja ima ogroman značaj za kvalitetnu fizološku pripremu pčela za zimovanje.
Pri potpunom otsustvu medobranja primeniti stimulirujuću prihranu najkasnije do 20. avgusta, 21 dan pre nego što se izlegu poslednje pčele jesenje generacije.
4. Proceniti kvalitet hrane i popuniti zalihe, dodati najmanje 2 kg ugljenih hidrata i 0,15 kg belančevina po ulici pčela. Popunjavanje vršiti pre kraja ove faze (10 septembra).
5. Proceniti nivo zaraženosti pčela varozom (najmanje 10% društava) i izvršiti lečenje s ocenom efikasnosti.
6. Definitivno pripremiti pčele za zimu i pažljivo ih utopliti.
U neaktivnom (zimskom) periodu života pčelinjeg društva pčelar mora blagovremeno da ispuni 6 zadaka:
1. Da blagovremeno smanji donja leta od 2 do 5 cm, a gornja da zatvori da bi smanjio gubitak toplote i utrošak hrane. Na donja leta postaviti rešetku da bi se sprečio ulazak glodara u košnicu.
U jesenjem periodu pojačati zaštitu od vetrova čime se smanjuje gubitak toplotne energije pčela i smanjuje stepen kristalizacije meda u saću.
2. Kada zahladi (kada se sasvim isključi mogućnost pročišćavajućih letova pčela) pčelinje porodice treba smestiti u zimovnik ( u centralnoj Rusiji to je kraj oktobra – početak novembra). Pre unošenja košnica s pčelama u zimovnik treba smanjiti razliku u temperaturi van zimovnika i u zimovniku što će povoljno uticati na bržu adaptaciju pčela na uslove zimovnika.
3. Obezbediti optimalnu temperaturu i vlažnost vazduha za sve vreme boravka pčelinjih društava u zimovniku.
U zimskom periodu graničnu vrednost optimalnog dijapazona temperature čini ona koja stimuliše prelazak pčela iz pasivnog u aktivno stanje. Taj biološki optimum temperature kreće se od +6 do +12oS (Jeskov J.K., 1983.; Lebedev V.I., Toropcev A.I., 1996.; Kasjanov A.I., 2004.).
Najuspešnije prezime društva s minimalnim utroškom hrane i energije pri minimalnoj temperaturi u omotaču kubeta pčela (+6o C). Navedena temperatura je optimalna za srednjoruske i sive planinske kavkaske pčele. Međutim, zbog rane aktivizacije pčela južnih vrsta, u drugoj polovini zimovanja treba postepeno snižavati temperaturu u zimovniku do 3 – 4o (maksimalno za 0,5O C) da bi se sprečilo rano polaganje jaja.
Vlažnost vazduha kreće se od 75% do 85%.
Za regulisanje mikroklime tokom zimovanja treba koristiti aparate koji automatski regulišu parametre temperature i vlažnosti.
4. U prvoj polovini zime zimovnik treba obilaziti samo pri naglim promenama spoljne temperature (2 – 3 puta mesečno), da bi se podesili ventilacioni aparati zimovnika. Pred proleće temperaturu i vlažnost u zimovniku treba pratiti veoma pažljivo. Zimovnik treba obilaziti svakih 3 – 5 dana, što zavisi od stanja u kojem se nalaze društva, od postojanosti temperature i vlažnosti u zimovniku i van njega.
5. U drugoj polovini zimovanja jedanput mesečno vrši se kontrolno uzorkovanje mrtvih pčela u delovima društava na različitim tačkama zimovnika.
Uginule pčele svakog društva pažljivo pregledati – po njima se može prilično tačno proceniti tok zimovanja, kao i uzroci nepovoljnog toka. Za vreme uzimanja uzoraka procenjuje se i opšte ponašanje pčela (potpuna tišina ili jedva čujno zujanje ukazuje na povoljan tok zimovanja. Bučno zujanje i izlazak pojedinih jedinki iz košnica ukazuje na zagušljivost u košnici i žeđ pčela).
6. Kada nastupe povoljni temperaturni uslovi za pročišćavajući let pčela, pčelinja društva treba izneti iz zimovnika (tokom 33 godine posmatranja utvrđeno je, u uslovima centralnog dela Rusije, da je to period od 28.marta do 3.aprila).
Zatim se ciklus radova ponavlja.
__________________________________
1 Perga-konzervirani polen-prim.prevodioca
Коментари